Дистрикт
Друштво

Певала на вашарима у Мачви, а стекла светску естрадну славу

Краљица народне предратне музике и прва наша кафанска звезда Софка (Васиљевић) Николић, представљала је највеће име овог жанра између два рата. Сматрали су је чудом од певачице, засипали аплаузима од београдске Скадарлије до париске Олимпије. У њу су бегови и мераклије гледали са одушевљењем, па су због њене лепоте и чаробног гласа губили главе и богатства. Плоче је снимала у Београду, Паризу и Берлину, а имала их је преко 100 са преко 200 песама, што је чини  првом европском певачицом по броју дискографских остварења. Била је и прва певачица чији су се наступи уживо преносили на Радио Београду.

Била је чувена по својој лепоти и гласу (Извор: Блиц)

На врхунцу каријере била је од 1927. до 1936. године. Долазили су музиколози и новинари из читаве Европе, Русије и Америке како би слушали Софку и писали о њој. Цена њених ангажмана није била мала; била је плаћена као врхунски оперски певачи, чак и више. Кажу да у кафанама у Краљевини Југославији није се могло наћи место када би тамо певала Софка Николић.

Софка на почетку каријере (Фото. Ј. Губелић, Извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Рођена је у мачванском селу Табановић код Шапца 1907. године, у сиромашној музичкој породици, а своју певачку каријеру започела је у раној младости, певајући по вашарима. После Првог светског рата још као девојчица пева у Мачви, затим одлази у Зворник, где је први наступ имала је у једној кафани 1923. године, када се и удала за Илију Марковића, с којим је касније добила кћерку Марицу (Мариолу). Управо у тој кафани запазили су је власници кафане “Лира” из Мостара и повели са собом у град севдаха, који је живео за ноћи испуњене њеном песмом, у којима Мостарци нису жалили пара како би се дивили Софкином гласу и лепоти. На звуке њене песме, падали су у севдах и највиђенији људи Мостара, међу којима су били песници Шантић, Ћоровић, Дучић. Једне вечери јој је у башти ресторана, одушевљен њеним гласом и песмом, Алекса Шантић донео текст своје чувене песме “Емина” и певушећи показао мелодију коју је она са лакоћом прихватила. Тако је Шантићева “Емина”, захваљујући Софки, овековечила песникову велику љубав и постала позната ван Мостара.

Са мужем Пајом Николићем наступала је по Европи и Америци (Фото. Ј. Губелић, Извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Након Мостара, кратко је боравила у Сарајеву, па убрзо прешла у Београд. Ређала је тријумф за тријумфом. Називали су је краљицом Скадарлије, иако њени биографи кажу да је овде кратко наступала. Њени велики обожаваоци, али и пријатељи били су, између осталих, Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Милоје Живановић, Добрица Милутиновић. Присећајући се некадашњег београдског клуба познатих, Софка је говорила:
“Нушића се сећам по духовитости. Чим бих села за његов сто испричао би нешто што је било довољно да се смејемо цело вече. Доводио ме је у ситуацију да сам се мучила како да се уздржим од смеха када га погледам за време песме. Никад није поновио стари штос. Био је непресушни извор шала и досетки.”
Са својим другим мужем Пајом Николићем и њиховим оркестром, низала је успешна гостовања од Београда, преко Сарајева, Загреба па све до Беча, Париза, Москве, Рима, Лондона и других метропола.

Софка са кћерком јединицом (Фото. Ј. Губелић, Извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Њено пријатељство са чувеном Жозефином Бекер било је надалеко познато, а почело је у Загребу на једном Софкином наступу. Како је Софка била итекако позната по својој лепоти и гласу, Жозефина Бекер није могла издржати и кренула је из Београда у Загреб да види и чује ту Софку Николић о којој је много читала и слушала.
Прву плочу са нумерама: „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ – снимила је са 19 година у Берлину, а своју другу плочу две године касније у Паризу. Њене познате песме су и „Цојле Манојле“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо“. Први пут Софкино певање преношено је преко радиоталаса 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Невероватно, али је истина да је Софка Николић прва жена која је понела титулу најтиражније певачице Европе и била добитница „Златне потковице“ у Паризу – снимила је више од 100 плоча, са преко 200 песама.

Снимила плочу за америчку дискографску компанију (Извор: Вечерње новости)

Посебно је била везана за Бању Ковиљачу, па и када су њене грамофонске плоче достизале милионске тираже, радо се враћала у Бању и наступала у препуним салама „Кур салона“ одушевљавајући све својим звонким гласом и песмама. „Софка у кафани Јадар“, „Софка у хотел Подрињу“, „Софка са дружином у Бањи Ковиљачи“, били су најчешћи натписи у дневним листовима у којима се представљала понуда бањског угоститељства.

Често је наступала у чувеном Кур салону у Бањи Ковиљачи (Фото. Ј. Губелић, Извор: Бања Ковиљача, Владимир Вуловић)

Софкин глас је изненада утихнуо на самом врхунцу славе у њеној 33. години. Док је песмом увесељавала посетиоце Бање Ковиљаче, њена ћерка Мариола се у бањском санаторијумуу борила за живот, и нажалост, ту борбу изгубила је у седамнаестој години, када је преминула од туберкулозе. Полако престаје да пева, осим ретких званичних снимања, а пред Други светски рат се повлачи у Бијељину, где јој је мајка живела. После 50-их се поново враћа у Београд, и пева по ресторанима и кафанама, али познаваоци њеног живота и дела тврде да то није била она стара Софка. Последње године живота по сопственој жељи је провела управо у бањском санаторијуму, а затим у једној приватној кући у Бањи Ковиљачи, где је и преминула 1982. године. Сахрањена је у Бијељини, поред своје ћерке. Иза жене која је гласом одушевљавала Југословене тридесетих година остале су само песме и сокак у Бијељини који носи њено име.
“Песма је да се пева, туга је да се тугује. Туга се не може објаснити, испричати, туга се може само туговати, а песма певати”, говорила је Софка Николић, наша славна кафанска певачица.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *