Дистрикт
Друштво

Митровићи – Последњи чувари ватре у Посавотамнави

Међу кречарима препричава се легенда о пореклу креча, која каже; „да су креч открили пећински људи који су током печења меса на камену-кречњаку приметили да се након неколико ложења камен на једној страни испекао и почео да распада. Када је на тако испечен камен пала киша створила са маса слична кајмаку која је касније названа креч. Тако се овом легендом заслуге за настанак кречарења приписују прачовеку. Иако овај занат полако изумире, у селу Јазовник код Владимираца и данас се креч производи на традиционалан начин.

Мора даноноћно да се ложи (Фото: Ј. Губелић)

Најтежи део посла је зидање кречане јер се сваки камен довучен из каменолома ручно уграђује у подножје јаме ископане и озидане у земљи. Исто толико тешко је исећи и довући дрва из шуме, јер ова пећ буквално гута и непрестано тражи да се ложи. За једну кречану од које се добије око три тоне негашеног креча, потребно је око пет тона камена кречњака и пар кубика дрвета. Ложи се и дан и ноћ.
“Нема спавања. Нема одмора док траје обнова! Ради се целу ноћ. Ја радим а онда ме комшија замени. И тек кад се испече, онда одмараш”, прича Драгиша.

Печени креч вади се док је још врућ (Фото: Ј. Губелић)

Тај посао у дому Митровића у селу Јазовник раде три генерације. Помаже и најстарији Светолик који је напунио 83 године.
“Ово је посао гори од затвора. Ја сам био у затвору петнаест дана, али ово је горе. Тамо имаш доручак, ручак или вечеру. А овде, ми још нисмо стигли да доручкујемо. Ја сам умео годишње да изградим и по двадесет оваквих кречана. Урадио сам да толико немам косе на глави”, прича Светомир.

Одавде иде на продају или гашење (Фото: Ј. Губелић)

Нема доручка док се камен не претвори у креч  у пећи у којој је температура од 1.000 до 1.800 степени Целзијусових. Још је врео, па га ваде док не угреје напољу.
“Кад овако звечи, кад се лупи један о други, то је знак да је добро испечен и да у себи нема камена. Са њим можеш онда шта хоћеш”, учи нас Драгиша.

„Кад звони“ знак је доброг квалитета (Фото: Ј. Губелић)

Осамдесетих година прошлог века у селима Посавотамнаве навелико се пекао живи креч.  Купци су долазили из свих крајева бивше Југославије. Данас су остали само Митровићи. Умели су и они да натоваре кола и крену увече пут Обреновца да би у рањим јутарњим сатима продали оно што су испекли. Било је муштерија, било је и новца. Данас је свега мање.

Печени креч (Фото: Ј. Губелић)

Тежак, прљав али поштен посао наставили су и Драгишини синови.
“То је прљав посао. Стално смо бели од креча, а ова прашина хоће да нас угуши”, објашњава Дарко Митровић.

Припрема гашеног креча (Фото: Ј. Губелић)

Тако печен креч се подаје као грађевински материал, али један део иде на гашење. Ту поново треба бити опрезан јер док се распада и гаси, креч развија температуру од око 150 степени Целзијуса. Касније се користи у градјевинарству, пољопривреди, медицини, козметици, домаћинствима.

Из серијала “Мајстори заната свог”. Пројекат је суфинансиран из буџета општине Владимирци.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *