Дистрикт
У фокусу

Игром до коре хлеба

Тог лета 2016. године Слободан и Младен сваки дан су били испред старе Робне куће. Мусав и рашчупан, у половној плавој мајици, наслоњен на стуб, на простору од једног квадратног метра, тада једанаестогодишњи Слободан импровизовао је своје радно место. На картонској кутији од маминих ципела, тик испред босих и раздераних ногу сваког јутра поставио би пар наруквица, направљених од кинеских гумица. Човек у телу дечака, бојажљиво би заустављао пролазнике, нудећи им необичне рукотворине.
„Ове наруквице је урадила моја мама. Она их направи, а брат и ја продајемо. Тако зарађујемо за живот. Цене су од 10 до 50 динара. Дневно можемо да зарадимо и до хиљаду динара“, причао ми је тада Слободан.

Слободан и Младен (Фото: Ј. Губелић)

Неспретни прсти, са гумицама међу њима, одавали су га да се није изиграо. Тада му је било 11, а већ је био човек. Са породицом је живио у центру града, у скромној кућици, у улици Владе Јовановића. Немаштина га је довела овде, да преко летњег распута нешто заради.
„Сад смо завршили школу. Ја пети, а брат трећи разред. Чим смо завршили, дошли смо овде да продајемо наруквице. Када устанемо, понесемо столицу и дођемо овде“, испричао је укратко свој живот Слободан.
Иза њега извиривао је деветогодишњи Младен. Тек он је био дете. Можда несвестан да зарађује за живот, свој задатак одлично је разумео. Док сам разговарала са Слободаном, он је опоменуо брата да ми понуди наруквицу. Показивао ми је вештине и хвалио се како зна карате, теквондо и аикидо. Било ми је довољно да схватимо да су сналажљиви и вешти. Не либе се посла, иако их је живот осудио да се роде у скромној кући, без игде ичега. О животу уче на улици, али и у школи.
„ Ја сам врло добар ђак, а Младен је добар“, поверавао ми се Слободан. Мада, ако је за новине, напишите да је Младен врло добар.

Људи у телу дечака (Фото. Ј. Губелић)

Можда и није, али је одличан за овај живот, и ово време у којем су они са испруженим рукама, пар метара од њих, немилосрдна конкуренција. Навалентни док траже динар и проклињу ако им пролазници дају мање него што су тражили. Бесни су на оне који покушавају да прођу мимо њих. Насрћу као лешинари на оне који су дошли да се у тишини помоле Богу. Не дају тишини, нити Богу да раде свој посао.
Дечаци конкуренцију подносе у тишини. Понекад, само тихим гласом понуде пар наруквица, сачињених од разних боја. Када продају, трче код продавачице сладоледа прекопута. Троше свој зарађени новац. И сладолед је тада слађи, ваљда и живот.
Срела сам их опет. Слободан је био љут што сам написала да је био мусав и рашчупан. Читао је текст. Зна слова, разуме суштину. Обећала сам му да ћу написати нови текст. Нисмо ништа сакрили, ни он ни ја. Разнобојни и ведри као и њихове наруквице дечаци желе боље и само због тога су ту. А да ли успевају, зависи само од наше воље.

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Comments

  1. Malo je ksano, ali ne mogu a da ne prokomentarišem, baš zbog dece. Svaka čast deci i roditeljima koji ih izvode na pravi put. Da li ih treba sažaljevati? Naravno da ne treba, jer nisu za žaljenje. Oni su za svaku pohvalu i treba ih bodriti da izdrže na tom putu. Da li će na putu istrajati, ne zavisi od naše dobre volje, jer nisu oni prosjaci i ne mole za milostinju, već od njihove rešenosti i volje. I stvarno nije u redu pisati da su musavi, kada nisu, znam decu. Želim i da im ovim putem čestitam na izuzetnoj hrabrosti koju ispoljavaju želeći da žive časno i pošteno. Samo napred i bez obzira na sve nedaće, život je u vašim rukama. Kako ćete ga iskoristiti zavisi samo od vas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *