Zoran Maksimović iz sela Zukve kod Koceljeve otišao je u Beograd početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ali nikada zauvek. Svom rodnom mestu vraćao se kad god može, želeći tako ponovo da proživi najlepše trenutke svog detinjstva. Ove godine došao je sa idejom da detinjstvo učini lepšim mališanima ovog kraja. U selu Zukve od sopstvenih sredstava renovirao je školsku zgradu za omladinu, uradio NJC u Osnovnoj školi „Mića Stanojlović“, kao i sportske terene za mališane ovog tamnavskog sela.
Posetea dobrotvora (Foto: J .Gubelić)
U učionici građenoj trideseth godina prošlog veka učio je i Zoran Maksimović. Zahvaljujući njemu i supruzi Zorici danas ovde ništa nije isto.
„Ranije smo išli u poljski NJC, a sada imamo ovde u hodniku. Mnogo nam je lepo“, kaže Kristina Živanović, jedna od četiri učenika ove škole.
Mališani sada imaju bolje uslove (Foto: J.Gubelić)
Istina, njih je samo četvoro. Skromni su i ne traže puno, ali se raduju boljim uslovima u svojoj školi. Njih troje su prvaci, dok u četvrti razred ide jedan đak. Dovoljna im je jedna učionica, koja je sada, zahvaljujući humanom meštaninu nalik gradskim.
Prostorije za omladinu (Foto: J. Gubelić)
Ovde sada sve blista – nov NJC, kuhinja, a u hodniku sto za tenis. Ali, to je samo delić onog što je ovaj humani čovek uradio za svoju školu i mesto gde je rođen. Prvo je krenuo od oronule zgrade gde su nekada živeli učitelji.
„Da ste došli pre nekoliko meseci, vi ovu zgradu ne biste prepoznali. U ovim prostorijama plafon je bio skroz obrušen, sa zidova je otpao malter, vrata su bila polomljena, jednostavno, nije se moglo ući u ove prostorije. Škola nije imala sredstava za rekonstrukciju, tako da je to bilo osuđeno na propadanje“, priseća se Sonja Popović, direktorka OŠ „Mića Stanojlović“, koja je ranije radila u ovoj školi.
Dom za omladinu (Foto: J. Gubelić)
To propadanje zaustavio je Zoran. Danas je ovo toplo i prijatno mesto za omladinu mirnog tamnavskog sela koja ima svoj kutak za druženje, a Zoranu, humanom i skromnom, ispunjen je dečački san. On je na noge digao celo selo i opštinu Koceljeva. Radilo se dan i noć. Sada je svaka prostorija izmalterisana i okrečena u tople boje. Popravljen je krov i stepenište. Tu je nova kuhinja, kupatilo i prostorija za dnevni boravak. Sve je opremljeno novim nameštajem, a ovaj humani čovek kupio je i televizor da omladina odve može da gleda utakmice.
„Kad sam ja bio mlad mi nismo imali gde da se okupljamo. Video sam da nemaju ni oni. Onda sam rešio da im to priuštim. Renovirao sam ovu zgradu i verujete mi, sad mi je puno srce kad ih vidim kako se ovde druže i brinu o ovoj kući“, priča Zoran Maksimović.
Zoran i Zorica Maksimović sa učenicima (Foto: J. Gubelić)
Njih četvoro donedavno igrali su se na travi. Zahvaljući njihovom dobrotvoru danas imaju sportski teren i lepo uređen parkić. Celo dvorište ograđeno je novom ogradom. Tu su novi koševi, golovi, park sa klupama, ljuljaške i mobilijar za zabavu. A oni, da mu uzvrate, na školu simbolično su postavili tablu sa zahvalnicom za učinjeno Zoranu i njegovoj supruzi Zorici.
Škola je dobila sportski teren (J. Gubelić)
O svom delu Zoran priča skromno, ne veličajući ono što je učinio. Možda je baš iznenadna smrt sina na njega uticala da život učini srećniji drugoj deci. U svojoj plemenitoj misliji je uspeo. Dečju zahvalnost osetio je nedavno kada je posetio školu.
„Jedno veče sam došao da vidim kako sve to izgleda kada se upale reflektori. Momci koji su igrali fudbal prekinuli su utakmicu i došli da me pozdrave. Verujte, srce mi je bilo puno. Mislim da su mi suze pošle na oči“, priča ovaj humani čovek.
Selo i škola dobili nov teren (Foto: J. Gubelić)
Ne izražava se brojkama, već delima, ali vredi pomenuti da je uložio oko 30 hiljada evra i podigao celo selo na noge da mu pomognu u plemenitoj misiji. Istina, mališina je sada samo četvoro a dobra vest je da će uskoro u ovu školu krenuti više dece.
