И данас се генерације, чије детињство је прошло без мобилних телефона, сећају са каквим нестрпљењем су чекали ђачку фотографију. На тај рачун и данас збијају шале попут оних: „У моје време за матуру је била једна слика, па како испаднеш, испаднеш“.
На слику се чекало данима да стигне у школу, а за њу се брижљиво припремало месецима. Време у ком се млади за друштвене мреже фотографишу и по неколико стотина пута, све док не испадну баш онако како желе, уз употребу свих могућих филтера, за генерације од пре неколико деценија делује потпуно невероватно.
Оно што је група „рани мраз“ отпевала у строфи „Место матурске слике на таблоу,
у неком излогу на локалном корзоу, све што радим ја, ја радим због ње“.“, догодило се једној генерацији. Између осталог, баш те фотографије данас се могу видети у излозима града, потпуно другачије него пре једног века.
На крају школске године ученици су се сликали за успомену, а те фотографије представљале су праву драгоценост за породице.
Тридесетих година прошлог века, сличног материјалног стања, скоро сви су изгледали исто. Дечаци су у школу носили капе, а девојчице дуге косе.
Према подацима Завичајног музеја у Коцељеви ова фотографија потиче из породичног албума историчарке Сање Петровић Тодосијевић из Београда и на њој се налази (као ученик) и њен деда Милован Живановић.
Старе фотографије чувају у спомене и на ученичке униформе које су се у једном периоду образовања подразумевале.
Да ли су на овим сликама деца била срећнија него данас, знају само они. Једно је сигурно да поправке и фотошопа није било, па су макар на њима лица искренија и вернија.
