„У животу је важно за шта се човек определи. Мислим да треба да води рачуна за шта је предодређен, шта воли, а исто тако да ли његове могућности одговарају томе што је изабрао. Мене је од малих ногу занимао човек као духовно биће, не човек као физичко биће. То изучавају лекари. Ако узмете, рецимо, сисаре и људску врсту, мање- више сви имају исте органе. Али дух човека је нешто посебно, вероватно везан за најразвијенији орган код човека, а то је мозак. Према томе, вођен том идејом, ја сам се определио да студирам друштвене науке“, речи су академика проф. др Момчила Спремића из његовог биографског интервјуа објављеног на званичној интернет страници Српске академије наука и уметности, снимљеног 18.12.2018. године.
Његов пут је логично водио од основне школе у Драгинцу, преко ваљевске и лозничке гимназије, изузетног познавања латинског језика и стручних усавршавања у Перуђи, Стразбуру и Напуљу, све до Катедре за општу историју средњег века и помоћне историјске науке Београдског универзитета и завичаја коме је остао привржен током целе каријере.
Академик проф. др Момчило Спремић, редовни члан Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, рођен је 29. августа 1937. године у Доњој Бадањи код Лознице.
Одрастање у свештеничкој породици и успомене из детињства
Спремићев отац, по струци теолог, радни век је провео као катихета и свештеник. Иако му је Други светски рат прекинуо то интересовање, остао је страствени читалац и редовни претплатник на сва кола Српске књижевне задруге.
-Наследио сам сва четири тома Енциклопедије Станоја Станојевића. Отац је имао своју библиотеку, занимао се искључиво за друштвене науке и отуда сам и ја пошао тим путем- прича.
Кад је отишао на студије, родитељи су били срећни што наставља науке које су посебно волели. Прво место службовања отац је добио управо у месту Спремићевог рођења, где је остао свега две и по године, након чега се породица сели у варошицу Драгинац.
-Мој прадеда дао је велике паре 1902. године да краљ Александар Обреновић то место прогласи за варошицу. И оно је проглашено и остало је у том статусу. Успомене из детињства су јаке- те дане сам провео безбрижно, са друговима, синовима учитеља и трговаца- присећа се академик.
О породичном окружењу, завичајним коренима и просветитељском духу свештеничког дома сведочи професор историје из Лознице Зоран Тошић, који је био Спремићев студент.
-Те свештеничке породице су у то време биле врло просвећене, близу науке, књига и традиционалних вредности. То је професору дало квалитет да се искристалише за правог научника. Био је изузетно поносан на свој крај. Када бисмо се на почетку године упознавали на предавањима, он би, чим чује одакле смо, говорио: „Земљаци моји“ и увек имао само речи хвале. Имао је ту методологију коју је успео да пренесе многима из моје генерације, а она је подразумевала темељан рад, заснован на истраживању архива, литературе, а пре свега посвећености разумевању историје- наводи Тошић за портал „Дистрикт“.
Академик Спремић предавао му је помоћне историјске науке два семестра, а ужа област му је била општа средњовековна, а нарочито национална историја средњег века.
Предавања која се слушају више пута
-Уписао сам Филозофски факултет у Београду 1978. године. Имао сам срећу да у том тренутку на предавањима затекнем професоре који су били неоспорни ауторитети. Момчило Спремић ми је предавао помоћне историјске науке. Био је изузетан предавач, врло сугестиван, врло омиљен међу студентима. На предавањима Радована Самарџића, тада већ академика, који је био експерт за дубровачку историографију, односно Дубровачки архив и Момчила Спремића могли сте да видите и студенте са неких других факултета- права, економије, географије, историје уметности и археологије. То је мени у том тренутку било мало чудно, али после сам схватио да су и тада знање и интересантност његових предавања стварно пленили пажњу студената- истиче Тошић.
У основну школу, основану још 1839, Спремић је пошао у јесен 1944. године, у данима непосредно након ослобођења. Памти лепу зграду, са традицијом у том тренутку дужом од века. Сваки разред је, како се сећа, имао своју велику учионицу.
-Прву годину у школи и ишли смо и нисмо ишли. Учитељ нас позове и каже: „Научите слово А и Б“, и он нам напише А и Б, „и дођите кроз седам дана.“ И онда В и Г, „и дођите кроз седам дана.“ Тако је било прва два-три месеца. После се ситуација стабилизовала, али буквар нисмо имали све до зимског распуста- евоцира успомене на основну школу академик.
Посебно му је у сећању остао учитељ који је између два рата радио у Македонији и вратио се у Србију на почетку Другог светског рата.
-Био је изузетно скроман, поштен, учен човек, који је на мене оставио врло дубок утисак. Ја сам учио четири разреда основне школе и осам разреда државне реалне гимназије. Учио ме током целе основне школе, не само писање и читање, већ и како се пише писмо или адресира коверат. Био је један народни човек, везан за народ, врло скроман- прича.
Као занимљив куриозитет из породичне историје, Спремић наводи да су се његов деда и прадеда обогатили извозећи суву шљиву у Беч, где је прадеда одлазио неколико пута, научивши основне речи немачког језика, што му је касније спасло живот у Првом светском рату.
Његов образовни пут накратко се укрстио са професионалним радом чланова његове породице на врло занимљив начин. Пред крај гимназијског школовања, догодило се да су његова тетка и теча дошли из Ваљева у Лозницу и били му професори једну годину у тамошњој гимназији.
-Велики утицај на мене имао је извесни професор Зорчић, који је предавао историју и латински језик и био прави интелектуалац. Он ме мотивисао да изучавам класичну филологију- напомиње.
Спремић посебно говори о утиску који су на њега оставила дела Иве Андрића, нарочито „На Дрини ћуприја“.
-То је дивним стилом описана историја. Андрић је ишао хронолошки под турским царством, пратећи ситуацију све до свог времена. Кад сам уписао факултет и почео да слушам прва предавања предратних професора, осетио сам да сам нашао место које ми одговара- признаје Спремић.
Филозофски факултет и преломна улога латинског језика
Спремићевом опредељењу претходило је промишљање који одабир направити између књижевности, уметности и историје, при чему је закључио да је историја најсвеобухватнија јер захтева познавање свих делатности човека у одређеном добу.
-Историја мора познавати политичке прилике, економију, али и књижевност и уметност одређеног доба. Та идеја водиља довела ме је на Филозофски факултет у Београду, најстарији факултет нашег универзитета са дугом традицијом и чувеним професорима попут Георгија Острогорског, Виктора Новака, Васе Чубриловића и Ивана Божића- наглашава.
Академик истиче да су за изучавање историје потребна три филолошка предуслова- познавање латинског, старосрпског и грчког.
-Ми Срби нисмо латински народ, али стицајем околности највише извора за српску историју има на латинском језику. Стари српски и византијски архиви нису сачувани због навале Турака и касније историје после средњег века. Међутим, сачувани су Дубровачки и Млетачки архив, који садрже више података за српски народ него сви остали извори заједно- наглашава академик.
Уверен је да је, поред високог просека, главни разлог његовог останка и ангажмана на факултету било управо одлично познавање латинског језика. О томе сведочи и детаљ за који сматра да му је определио живот.
-Професор Божић је предавао општу историју средњег века, европску историју. Историјске чињенице је илустровао појединим пасусима из каролиншке епохе, латинским изворима. Постоје такозвани Annales Регни Францорум (Анали Франачког краљевства). Писац Ајнхард је написао Вита Кароли Магни, „Живот Карла Великог” на латинском језику. Професор Божић нам је дао по један пасус да преведемо за следећи час. Када један колега није знао да преведе, ја сам се јавио и он на моје превођење није имао никакву примедбу. Касније би ми се увек обраћао кад неко нешто није знао да преведе и питао ме како бих то ја урадио- сећа се Спремић.
На наредној, трећој години, такође је слушао општу историју средњег века. У Италији је, у Перуђи, основан Универзитет за странце (Университа пер Страниери), на ком је негована италијанска култура, превасходно друштвене науке. Поред тога, у Перуђи је постојао и универзитет где су се могли студирати и техника и друге науке. Студије на том универзитету биле су добро организоване, а долазили су професори из целе Италије- Рима, Милана, Торина.
Фото: Момчило Спремић добитник награде „Владимир Ћоровић“
-Пре поласка сам се јавио професору Божићу за савет, пошто сам видео да ме запазио. И он ми је рекао: „Слушајте, језик, књижевност, али слушајте историју“. Тамо сам дошао са оскудним италијанским језиком који се онда врло мало учио код нас, малтене нисам знао „буонгиорно”. Брзо сам савладао тај језик, а историју сам слушао са великим уживањем. Марчело Грего је био одличан педагог, предавао је са толико страсти и знања да је то на мене оставило неизбрисив траг- истиче.
Како су се Спремићеве студије ближиле крају, отворило се питање његовог останка на факултету. Захваљујући томе што је темељно знао латински језик, савладао италијански и показао велико интересовање за архивска истраживања и средњовековну историју, професор Иван Божић га је предложио за асистента на Катедри за историју средњег века.
-То је био преломни тренутак у мом животу. Избор за асистента ми је отворио врата ка раду у архивима, пре свега у Дубровачком архиву, где сам касније провео године истражујући грађу за своју магистарску и докторску дисертацију, као и за касније монографије о Ђурађу Бранковићу и српском средњем веку- наводи Спремић.
Усавршавање у Стразбуру, сусрет са Данилом Кишом и Париз
По завршетку основних студија, добио је понуду и од чувеног професора Васе Чубриловића на Катедри за Нови век.
-Чубриловић ме позвао у кабинет и понудио ми да изучавам 19. век. Када сам му рекао да сам се већ договорио са професором Божићем, он ми је, у свом духовитом стилу, попут свештеника који пита младу на венчању, рекао: „Ако си се њему обећао, нећемо кварити.“ Тако сам остао на ономе што је било моје прво опредељење- објашњава.
У то време уводе се постдипломске студије, те Спремић постаје део прве генерације која их је уписала. Након годину дана асистентског стажа, добија једногодишњу стипендију на Универзитету у Стразбуру у Француској код професора Фредија Тиријеа, стручњака за источну политику Венеције.
Спремић је тамо добио једно од три одликовања организације Alliance Франçаисе за најбоље студенте, а време је проводио у друштву тада још непознатог младог писца Данила Киша. Боравак у Француској користио је и за одласке у Париз, где је у Националној библиотеци истраживао грађу, а на Сорбони слушао предавања чувеног египтолога професора Жана Леклана.
-Присталица сам да се у мањим срединама оснивају универзитети. Они дижу културни ниво те средине. Један млад човек, који жели да се бави науком, ако оде на један велики светски универзитет, као ја, са 26 година, у Париз, на Сорбону, много лакше прошири видике и стекне један дијапазон који ће му дати ширину и у бављењу науком- наглашава проф. др Спремић.
По повратку у Београд одбранио је магистарски рад о трибутима или турским харачима које су балканске вазалне земље плаћале султану, утврдивши да је Србија плаћала највећи харач од 50.000 дуката, као и шта је тај новац значио за економију турске царевине.
Докторску дисертацију „Дубровник и Арагонци 1442-1495“ припремио је у Напуљу, на Институту за историјске студије који је основао филозоф и историчар Бенедето Кроче. Спремићев докторат био је везан за истраживање односа са Арагонском државом, која је у позном средњем веку обухватала Арагон, Каталонију, Сардинију, Балеаре, Сицилију и јужну Италију.
У Дубровачком архиву провео је готово три деценије истражујући грађу на латинском и италијанском језику. У тим истраживањима бавио се, између осталог, трговином, новачним пословањем и привредом средњовековне Србије, а међу налазима које је издвојио били су подаци о увозу тканина из Каталоније, да су се у Смедереву у време деспота Ђурађа Бранковића писале менице, као и значај експлоатације сребра и злата за успон Србије, због чега је, како је рекао, у Европи називана Terra metallica.
Његов некадашњи студент Зоран Тошић сведочи о, како каже, „рударском“ архивском раду.
-Рад у Дубровачком архиву је захтевао огромно знање језика и месеце проведене у простору који је инспиративан само за научнике. Професор Спремић нам је на предавањима причао да је у архиву радио данима и сатима без прекида, до те мере да би се време изгубило. Једном нам је рекао: „Нашао сам се у ситуацији да присуствујем састанку Великог већа.“ Значи, он је тотално ушао у материју и у том тренутку постао део те историје- каже професор Тошић.
Професор и педагог- сећања његових студената
На Филозофском факултету Спремић је прошао сва звања до редовног професора и шефа Катедре за општу историју средњег века и помоћне историјске науке. Након пензионисања Виктора Новака преузео је и наставу латинске палеографије и дипломатике. Занимљиво је да је, осим историчарима, држао предавања и археолозима и историчарима уметности.
За себе као предавача каже да је настојао да код студената негује реторику. Било је студената који су положили код њега, па су се враћали да изнова слушају предавања. Његов бивши студент, сада професор историје, Зоран Тошић, истиче да су имали среће да им предају општепризнати ауторитети не само југословенске, него и европске историографије.
-Наше групе су биле мале, од шест до десетак студената. Ја сам код професора Спремића радио семинарски рад посвећен професору Динићу и географији средњовековних српских земаља, а касније сам дипломирао код професора Љушића на Мишарској бици- наводи Тошић.
Тошић описује и специфичан академски однос који су професори тог доба имали према студентима.
-Професори су држали строги академски отклон. Спремић је био врло повучен, породичан човек. Никада нисам прочитао да је учествовао у неким дневнополитичким темама или да је био потписник неких иницијатива. Он је истински научник, посвећен методологији заснованој на архивима и литератури. По његовом наговору проводили смо дане у Библиотеци САНУ читајући литературу која нам је ширила визију историје- наводи.
Деценијама касније, путеви професора и његовог некадашњег студента поново су се укрстили у Музеју Јадра у Лозници, где је професор Тошић радио као кустос и управник.
-После факултета, почео сам да радим у Центру за културу у Лозници, прво као директор, а касније као кустос и управник Музеја Јадра. Имао сам част да мог професора Момчила Спремића угостим у Музеју Јадра када је дошао да отвори једну изложбу о српској средњовековној историји. Тај сусрет је био врло дирљив за мене. И њему је било изузетно драго што је поново у свом завичају- присећа се професор Тошић.
Пред крај универзитетске каријере, Спремић је изабран за дописног члана САНУ 2003. године, а 2009. за редовног члана САНУ. У склопу пројекта „Србија и италијанске државе у позном средњем веку“ објавио је књигу „Србија и Венеција у позном средњем веку“ која је доживела два издања.
Своје богато научно искуство и деценије посвећене проучавању прошлости академик Спремић сажима увидом о паду Новог Брда 1. јуна 1455. године- најбогатијег рударског града на Балкану после Цариграда, којим је прекинут природни развој средњовековне Србије као балканске и европске државе.
-Историја даје велику мудрост, али треба је јако добро познавати. Површно познавање историје даје криву слику, зато што они који је површно познају сматрају да се нешто може обновити што је било. Међутим, јако добро познавање историјских чињеница осветљава човека и осветљава друштво које се развија као река у једном правцу, без могућности повратка- закључује академик проф. др Момчило Спремић.
Биографија
-Рођен 29. августа 1937. године у Доњој Бадањи код Лознице, у свештеничкој породици.
-Филозофски факултет Универзитета у Београду (група за историју), доктор наука
-Филозофски факултет Универзитета у Београду, редовни професор од 1983. године, у пензији.
-Дугогодишњи шеф Катедре за општу историју средњег века и помоћне историјске науке.
-За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног члана 2009. године.
-Члан Научног већа Византолошког института САНУ
-Члан Управног одбора Етнографског института САНУ
-Чланство у одборима САНУ
-Одбор за високо образовање САНУ
Приступна академска беседа
„Деспот Стефан Бранковић Слепи“
-Чланство у стручним удружењима
Друштво пријатеља Свете Горе
Уреднички рад
Смедеревски зборник, члан редакције
-Награда Вукове задужбине, Златни кључ града Смедерева, Награда из фонда Душана Баранина, Октобарска награда града Београда, Орден Кантакузине Бранковић Првог степена; Орден витеза заслужног за Републику Италију (одликовање председника Републике Италије)
-Најважнија дела: „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба“ (четири издања), „Србија и Венеција у позном средњем веку“, „Дубровник и Арагонци 1442-1495“, као и бројне студије из области економске и друштвене историје.
Извори: Српска академија наука и уметности (www.sanu.ac.rs)- биографија и аутобиографски видео академика проф. др Момчила Спремића, аутор Александар Мандић.
Из серијала „Дужни великанима“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лозница. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
