Кад је 11. августа 1971. године први пут обукла мантил и стала за пулт Старе робне куће, Гордана Батановић била је млада трговкиња са завршеном Економском школом. Ушла је у предузеће које је већ било дубоко уписано у свакодневицу Шапчана. Из Робне куће прешла је у Јелин блок, а потом у канцеларију Пореске службе, где је остала до краја каријере. Током 32 године мењала је радна места, али је Нама остала иста адреса.
Данас, када говори о њој, Гордана не памти бројке. У сећању су јој људи, боје униформи, пуни рафови, звук кломпи које су носили запослени, купци којима се роба носила кући, екскурзије, прославе и осећај да се од посла може живети. А изнад свега, остаје слика једног Шапца у којем је Нама имала снагу да буде више од трговачког предузећа.
Први посао у Старој робној кући
Нама је почела да ради 1. јануара 1959. године, као предузеће за трговину на велико и мало, а током наредних деценија израсла је у један од највећих трговинских система у овом делу Србије. Малопродајна мрежа, у оквиру које је Стара робна кућа почела да ради 1965. године, временом се ширила на Шабац и околна места. Почетком седамдесетих, Нама је већ била велика привредна снага града.
Гордана је део њене историје постала као млада жена. Био је то њен први посао, а добила га је након конкурса, две године по завршетку средње школе. Позив да је примљена упутио јој је тадашњи шеф кадровске службе.
-Питао ме шта бих хтела да радим. Рекла сам му у шали: „Било шта, само да не носим циглу.“ Ја сам дете са села, тамо се ринтало и пекла се цигла. Он ми је одговорио: „Важи, можеш да почнеш у Робној кући.“ Тако сам и почела- прича.
Стара робна кућа била је замишљена као место на којем купац може да набави све што му је потребно под једним кровом. Одељења су била јасно распоређена, а роба разноврсна.
-Све смо продавали, није било артикла који није могао ту да се нађе. У приземљу су били прехрана, парфимерија, посуђе и гвожђарија, док су се на спрату налазили обућа, трикотажа, текстил, конфекција, одела, теписи, практично све- истиче.
Од мантила до Пореске службе
У Старој робној кући није остала дуго. Будући да је њена свекрва већ радила тамо, због правила фирме после две- три године прешла је у самопослугу у Јелином блоку. Убрзо јој се отворила нова могућност- место у Пореској служби.
-Пошто је свекрва радила ту, нисмо могле да радимо заједно, па су мене пребацили у Јелин блок, у Намину самопослугу. Тамо сам радила као трговац. Кад се указало место са Економском школом у Пореској служби, колегиница ми је рекла да је отворена позиција и ја сам конкурисала. Тако сам за неколико дана прешла у Пореску службу и остала све време тамо- додаје.
Управо ће ту провести највећи део радног века. Од првог радног дана у Старој робној кући до краја каријере у Нами прошло је 32 године. Из Пореске службе Гордана је временом стигла и до места шефа, после одласка дугогодишњег руководиоца у пензију.
Тада се већ добро познавала структура великог система чије су се продавнице налазиле широм Мачве, Поцерине и Посавотамнаве. У Нами је, према подацима из историјата предузећа, током најуспешнијих година радила велика мрежа продавница, а пословање се ширило и ван Шапца. После обједињавања четири велика послератна трговинска предузећа- Наме, Поцерине, Мишара и Напретка- 1976. године формирано је Трговинско предузеће „Нама- Шабац“. Предузеће је имало продајне јединице у више места, а роба је стизала из свих република тадашње Југославије.
До средине седамдесетих Нама је имала једну робну кућу, седам маркета, десет самопослуга и 32 специјализоване продавнице, са око 14.000 квадратних метара продајног простора. Само 1974. године запошљавала је око 700 радника, док је после ширења предузећа број запослених достигао готово 1.300.
Та величина се осећала и у свакодневном животу града.
-Сви су знали за Наму и сви су долазили код нас да купују. Не само из Шапца. Ми смо имали продавнице у Поцерини, Посавотамнави и у Мачви. Знали су да код нас могу купити све што им је потребно и притом добити квалитетну робу, а и цене су биле прихватљиве. Људи нису жалили пара да плате, јер су знали да вреди. Није то ни било толико скупо- напомиње.
Полићев систем и школа трговине
У њеним сећањима посебно место припада Раденку Полићу, дугогодишњем директору Наме. Памти га као директора који је умео да постави високе захтеве, али и да препозна доброг човека и пружи му прилику.
-Мислим да се никада више неће родити такав човек као што је био директор Полић. Довољно је било само чути га да иде степеницама, да задрхтиш од страхопоштовања. Од њега се могло научити све. Свакоме је знао да помогне, објасни и пружи шансу да напредује. Био је баш такав. Стварно је био геније, успешан, баш успешан директор- наглашава.
У таквом систему и трговачки занат се преносио са старијих на млађе. Нови радници учили су посао у непосредном контакту са искуснијим колегама, питајући када нешто не знају и посматрајући како се поступа са робом и купцима.
-Учили смо од старијих и искуснијих. Знање сам стицала од моје свекрве, од свих који су били старији и по годинама могли да ми буду родитељи. Њих смо слушали и обраћали им се ако смо имали било какве недоумице- објашњава.
Једна од тих лекција остала јој је у сећању. Тек што је почела да ради у парфимерији, слагала је робу када јој је пришао мушкарац и рекао да би је он другачије распоредио.
-Тек сам почела да радим. Попела сам се на гајбу од пива и слагала робу. Дошао је човек иза мене и рекао: „Ја бих нешто замерио.“ Питала сам: „Шта бисте замерили?“ Одговорио је: „Ја бих другачије сложио то.“ Била сам упорна: „А ко сте ви?“ Пружио је руку и представио се: „Ја сам Саша, директор малопродаје у Нами.“ Нисам имала појма ко је он и наступила сам помало оштро, али није ми замерио. После ми је лепо објаснио како треба да сложим робу. Тако смо учили, да питамо и да нам они који знају покажу- појашњава.
Боја мантила, боја одељења
У Нами се водило рачуна и о изгледу радника. Униформе су купцу одмах говориле ком одељењу припада запослени који му се обраћа.
-Трговац је био препознатљив, што данас није увек случај. Прехрана је имала беле мантиле, парфимерија љубичасте, гвожђарија плаве. Горе су текстил и трикотажа имали такође љубичасте, теписи плаве, обућа зелене. И кломпе су се обавезно носиле- наводи Гордана.
Сачувала је и фотографију из времена када је као млада радница први пут стала пред објектив у радној униформи, као и фотографије са екскурзија и прослава које су окупљале Намине раднике. За Гордану су управо људи били највредније сведочанство тог времена.
У Пореској служби било их је 19, а касније, после одласка шефа Јеше у пензију, 12 запослених распоређених у три канцеларије. Заједно су јели, славили 8. март и Нову годину, ишли на екскурзије и помагали једни другима када би посао захтевао више руку. Кроз Наму је прошло хиљаде запослених у различитим фазама развоја, а у њој се, према Горданином сећању, радило много и озбиљно. У Пореској служби рокови су били закон, а посао није увек завршавао изласком из канцеларије.
-Сви смо заједно ишли на екскурзије преко Наме. Славили смо у великој сали, у кантини, 8. март, дочекивали Нову годину. У мојој служби смо се стварно слагали. Ако неко нешто не стигне, знало се да ћемо покрити једни друге. Када је двадесет пети у месецу, папири морају да буду предати. То је био закон. Знали смо да носимо посао кући, само да све буде на време- сећа се.
Купац се дочекивао са поштовањем
Иза униформе је стајао занат који је имао своја правила. За Гордану, која је и након рада у Нами остала у трговини, однос према муштерији једна је од највећих разлика између трговине коју памти и оне коју гледа данас. У Нами се, каже, знало да трговац представља предузеће и да купац заслужује пажњу без обзира на године, изглед или имовински статус.
-За време Полића, преко пута Робне куће су живели попови и господа. Кад они пазаре, ми све спакујемо, плате, а ми им носимо робу кући. Знало се поштовање према муштеријама- прича.
Ту лекцију и сама је понела кроз живот, остајући верна стеченом знању. И данас, каже, остаје иста она трговкиња која је научила да купцу треба прићи са осмехом и лепом речју.
-Са свима, и са млађима и са старијима, знам како треба да се опходим. Увек сам позитивна, насмејана, волим да се нашалим. Купац који уђе у продавницу заслужује да буде достојно услужен. Нажалост, данас је то реткост. Нема ни тог поштовања, ни тог третмана- примећује Гордана.
Од плате се могло живети
Намина економска снага осећала се и у свакодневном животу њених радника. Гордана истиче да је најважнији био осећај да се од зарађеног новца могло нормално живети.
-Од своје плате сам могла да станујем приватно и плаћам стан. Могла сам да обезбедим све потребно за нормалан живот. Нисам морала да дижем кредит- прича.
Уз плату су постојала и друга права која су доприносила сигурности радника- топли оброк, регрес и организована летовања- све неопходно за уређен живот.
-Имали смо бесплатно лечење, летовања, све. Полић нам је омогућио да имамо такву плату. То је било оно време када се могло- један нормалан живот. Нико се није расипао- напомиње.
Од пуних продавница до празних рафова
Седамдесете и године које су уследиле донеле су Нами велики раст. Касније су дошла времена у којима је и Гордана, док је још радила, осетила да се нешто неповратно мења. Крај Наме дошао је после година кризе, слабљења пословања и промена које су захватиле читаву привреду. Гордана је из предузећа отишла после 32 године рада, али је већ пре тога осећала да се нешто дубоко променило.
-Док сам још била тамо, осетила се инфлација. Осетило се све. Не би пропало, да смо имали људе који знају да воде предузеће, који знају трговину, који је познају. Нисмо имали праве људе, праве директоре, координаторе. Толика фирма, толико продавница- каже са сетом.
Гледала је како се мрежа која је годинама грађена постепено распада. После су почеле да стижу вести које су јој биле готово несхватљиве.
-Слушала сам приче о продајама продавница, томе ко је шта купио и узео. После су све распарчали- сећа се.
Заједно са продавницама нестајао је и начин живота који је за њу представљала Нама. Предузеће је касније пролазило кроз различите статусне и финансијске фазе.
Године 2008. усвојен је план реорганизације, а стечајни поступак над предузећем обустављен годину дана касније, након његовог извршења. За Гордану, међутим, све те формалне промене не могу да дочарају оно што је значило гледати како се празни оно што је деценијама било пуно.
Није се лако одлазило из Наме
Када је отишла из предузећа, Гордана није одмах успела да прихвати да је радни век који је започела 1971. године у тој фирми заиста завршен. Напустила је посао, али не и навику да сваког јутра крене према Нами.
-Плакала сам месецима. Излазила сам ујутру до пијаце, кад Душанка и остале колегинице крену на посао, само да их видим. Било ми је јако тешко и емотивно сам то доживљавала. Ту сам провела век, у Нами- каже уз уздах.
Толико јој је недостајао посао да је једном приликом питала правника да ли би могла да се врати у Пореску службу, само као радник. Одговор који је добила био је довољан да схвати да повратка нема. После је време учинило своје.
-Било ми је тешко. Нисам могла да се одвикнем од тога да не идем на посао, да не куцам, да не пишем, да не водим рачуна о свему. А после, кад су прошле једна, две, три године, све се променило. Не памтим кад сам последњи пут прошла поред те зграде- искрена је она.
Данас су од великог трговинског система остали објекти, фотографије, старе униформе, папирне кесе и сећања људи који су у њему радили. За Шабац, међутим, Нама је била део градске привреде, место на којем су се учили послови, стицале колегијалне везе и проводиле деценије живота. За Гордану, после свих година Нама је представљала људе и осећај припадности великом колективу.
-Било је лепо дружење. А људи су долазили да купују, не само из Шапца. Уживали смо углед и били смо познати свуда. Што кажу: „Где ми је Нама, идемо у робну кућу, могу ту све да купим.“ Све да купим- закључује.
Тај живот више не постоји, али га памте они чији је радни век обележио. У њиховом сећању Нама још има пуне рафове, препознатљиве униформе, колеге за заједничким столом и купца којем се трговац обраћа са поштовањем.
Из серијала „Фабрике које памте људе“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
