„Плаћа као Тешман свиње“ – изрека је која се и данас може чути у Подрињу и Мачви, али мало ко зна како је настала и ко је био човек чије је име постало симбол поштеног плаћања и народног поверења. Теодор Тешман Солдатовић био је чувени трговац, начелник, депутат Народне скупштине и један од најугледнијих људи свог времена. Од Дрине до Рудника о њему су се испредале приче, а његов животни пут – од чобанина сањалице до успешног трговца и локалног управника – остао је дубоко уписан у историју Рађевине и Шапца. Своју канцеларију имао је на углу Карађорђеве и Проте Смиљанића, некадашњег Тешмановића сокака и Доњег шора, одакле је водио послове који су га учинили легендом.
Пореклом из породице херцеговачких избеглица, научио је да се сналази у различитим околностима. Отац Цветин и стриц Ђурица половином 18. века дошли су у Мали Братачић (Бастав). Верује се да је Тешмана мајка Ружица родила на прелазу два века, 1799. или 1800. године. Бавио се чувањем стоке и рано показао изузетну предузимљивост и смисао за трговину.
Пут до стицања трговачке репутације
Маштао је о савременим пољопривредним справама и сигурној продаји. Први капитал стекао је у Рађевини и шире. Народ му је давао стоку, а уз њу и новац, да му се „нађе“, уверен да ће од тога имати добробит. Путеви су га водили кроз села, где је поверење постајало најважнија валута. Тај однос објашњава и настанак његове репутације трговца који „узима једном руком, а даје обема“, али и човека који је постао симбол поузданости у економски нестабилном времену.
„Да ти се, синко, нађе на путу, по туђини. И да мореш отићи што диље до боље пијаце, на добро и себи и нама, свима…“ Није прошао ни пола Рађевине, кеса пуна! Први капитал за трговину давао је сам народ. Своме изабранику народ је давао и помоћнике, пратиоце и спроводнике, чуваре и гонитеље стоке. Све уз своју проју, с комадом сланине, сира и којом главицом лука у шареној, јадранској торбици о врату…“, записао је Младен Ст. Ђуричић.
Трговчев повратак оправдава указано му поверење, а народ све више дарује.
„Не треба ми све, газда Тешмане, дај ми само толико и толико, а остало нек остане у тебе. Сигурније ми!“
Тако се и изродила крилатица позната од Дрине до Рудника „Плаћа ко Тешман свиње у Шапцу“.
Како је растао углед, ширио се посао. Канцеларија на месту где је крајем 19. века била кућа Косте Абрашевића развила је прве облике сточарске берзе, а касније су синови наставили у Тешмановића хотелу, првом на Малој пијаци, једном од раних градских трговачко-угоститељских центара. Сваке године половином марта силазио је из Бастава у Шабац, где је отварао своју канцеларију. Тамо је боравио до краја пролећа, затим се враћао у село, па поново у град од јесени до зиме.
Однос са политичким врхом
Трговачки успон Тешмана Солдатовића пратио је и политички. Његова позиција у друштву довела га је у директан контакт са влашћу Кнежевине Србије, која се у то време ослањала на локалне ауторитете. Кнез Милош Обреновић поставио га је за начелника Среза Рађевског и доделио му војни чин мајора, препознајући у њему човека који може да управља локалним структурама и одржава ред у региону.
Посебно је значајан његов однос са кнезом Михаилом Обреновићем. У тренутку када је Михаило ступио на власт, Тешман је добио функцију начелника Окружја Подринског, иако је понуду кнеза Милоша за исто постављење раније одбио. Та сарадња сведочи о поверењу у његове способности да функционише у сложеним политичким околностима 19. века. Исте године постао је и депутат Народне скупштине, чиме је његов утицај превазишао оквир Рађевине и Подриња.
Истовремено, после Михаиловог прогонства, кнез Александар Карађорђевић га је сменио. Након промене власти и политичких околности, повукао се и вратио трговини, где је задржао тродеценијски углед.
Савременици бележе да је подржавао подизање огледних сушница за шљиву, препознајући значај новог начина прераде и продаје воћа. Тај посао ће касније донети значајну корист домаћинствима Јадра и Рађевине.
Тешманов конак- простор моћи и угледа
Врата своје куће у засеоку Солдатовић отворио је многим високим државним чиновницима, војним старешинама, министрима и трговцима. Међу њима су били мачвански сердар Вуле Глигоријевић, министар Лазар Теодоровић и Тома Вучић Перишић. Најзначајнији материјални траг о животу Тешмана Солдатовића остаје његов конак у Баставу, репрезентативан примерак домаћинства из периода успостављања Кнежевине Србије. Подигнут је 1835. године, из потребе да се угости кнез Милош Обреновић и покаже углед домаћина. Према породичном предању, конак је завршен за свега десет месеци како би спремно дочекао кнеза приликом његове посете Рађевини. Кнез Милош је у њој боравио десет дана.
Један део конака био је намењен пријему гостију, а други свакодневном животу, што сведочи о његовој истовременој репрезентативној и стамбеној функцији. Два пута је у гостима био и кнез Михаило.
Комплекс око конака обухватао је више објеката: конак, начелство, три вајата, амбар, велику магазу, млекар, кош, хлебну пећ, пушницу, вењак и приземну кућу. Тај систем чинио је заокружено сеоско газдинство са административном функцијом. Као начелник, Тешман је у свом крају имао и судску и извршну власт.
Тешманов конак и читав комплекс око њега проглашени су 1962. године за споменик културе, а 1983. је категорисан као веома значајно културно добро. Као кнез Рађевине Тешман је подигао и богомољу и судницу са подрумом- тамницом.
Улога у локалној историји
Тешман Солдатовић, који је становао у другој кући од Шарана навише, у дугачкој згради „на глагол“, поред својих магаза за храну, био је и сведок важних историјских промена. Тома Вучић Перишић је у његовим оборима, између сокака који су водили на Баир и „Последњи грош“, затварао учеснике Катанске буне. У истом простору формирале су се и прве трговачке праксе које ће касније постати основ модерне економије у том делу Србије.
Посебно место у његовој биографији заузима и догађај након уласка српске војске у Шабац 1867. године, када је организовано народно славље. Српски капетан Лазар Цукић ушао је у Шабац, а Тешман је наредио да се насред Мале пијаце испеку на ражњевима два велика вола и да се печење уз вино и ракију бесплатно дели народу.
Последње године, смрт и наслеђе
После убиства кнеза Михаила, повукао се из јавности и све више времена проводио у свом дому. Неколико година касније припремио је сопствени ковчег, који је направљен од храста из околних шума. Убрзо након тога умро је 6. маја 1876. године, у 76. години живота. Сахрањен је на брду које је сам одабрао за породично гробље, а на његовом гробу подигнут је мермерни крст донет из Земуна.
Женио се три пута и иза себе је оставио бројну породицу- осам синова и једну ћерку и читаву мрежу потомака који су наставили да живе између Шапца, Београда и других градова.
Име Теодора Тешмана Солдатовића остало је у народним предањима, старим записима, у конаку у Баставу, који и данас сведочи о човеку чији је углед надмашио време у коме је живео.
Тајна два споменика
Када је 1967. године књижевник Младен Ст. Ђуричић са сарадницима истраживао старо породично гробље Солдатовића у Баставу, наишао је на необичан детаљ који је годинама остао готово непознат. Поред Тешмановог гроба откривен је и други, готово истоветан споменик. Један је стајао на самом гробном месту, а други поред пута као крајпуташ. Претпоставља се да је обележавао место на којем је погребна поворка први пут спустила ковчег на путу ка вечном почивалишту. Такви двојни споменици били су права реткост, па и данас представљају једну од занимљивијих прича у вези са чувеним трговцем и начелником. Сам Ђуричић забележио је да је то било откриће које није очекивао, сведочанство угледа и положаја који је Тешман уживао међу својим савременицима.
Кућа у којој је време стало
Тешманов конак у Баставу није значајан само због свог власника, већ и због начина на који је сачувао дух једног времена. Испод куће налази се камени подрум, док су просторије опремљене намештајем који је у 19. веку стизао из Беча. Врата су се затварала на дрвене мандале, а у средишту куће налазио се оџак са великим огњиштем око кога се одвијао свакодневни живот домаћинства.
У конаку су и данас сачувани предмети који сведоче о начину живота имућне породице тог доба, па посетиоци често имају утисак да је време у њему стало пре два века.
