„Plaća kao Tešman svinje“ – izreka je koja se i danas može čuti u Podrinju i Mačvi, ali malo ko zna kako je nastala i ko je bio čovek čije je ime postalo simbol poštenog plaćanja i narodnog poverenja. Teodor Tešman Soldatović bio je čuveni trgovac, načelnik, deputat Narodne skupštine i jedan od najuglednijih ljudi svog vremena. Od Drine do Rudnika o njemu su se ispredale priče, a njegov životni put – od čobanina sanjalice do uspešnog trgovca i lokalnog upravnika – ostao je duboko upisan u istoriju Rađevine i Šapca. Svoju kancelariju imao je na uglu Karađorđeve i Prote Smiljanića, nekadašnjeg Tešmanovića sokaka i Donjeg šora, odakle je vodio poslove koji su ga učinili legendom.
Poreklom iz porodice hercegovačkih izbeglica, naučio je da se snalazi u različitim okolnostima. Otac Cvetin i stric Đurica polovinom 18. veka došli su u Mali Bratačić (Bastav). Veruje se da je Tešmana majka Ružica rodila na prelazu dva veka, 1799. ili 1800. godine. Bavio se čuvanjem stoke i rano pokazao izuzetnu preduzimljivost i smisao za trgovinu.
Put do sticanja trgovačke reputacije
Maštao je o savremenim poljoprivrednim spravama i sigurnoj prodaji. Prvi kapital stekao je u Rađevini i šire. Narod mu je davao stoku, a uz nju i novac, da mu se „nađe“, uveren da će od toga imati dobrobit. Putevi su ga vodili kroz sela, gde je poverenje postajalo najvažnija valuta. Taj odnos objašnjava i nastanak njegove reputacije trgovca koji „uzima jednom rukom, a daje obema“, ali i čoveka koji je postao simbol pouzdanosti u ekonomski nestabilnom vremenu.
„Da ti se, sinko, nađe na putu, po tuđini. I da moreš otići što dilje do bolje pijace, na dobro i sebi i nama, svima…“ Nije prošao ni pola Rađevine, kesa puna! Prvi kapital za trgovinu davao je sam narod. Svome izabraniku narod je davao i pomoćnike, pratioce i sprovodnike, čuvare i gonitelje stoke. Sve uz svoju proju, s komadom slanine, sira i kojom glavicom luka u šarenoj, jadranskoj torbici o vratu…“, zapisao je Mladen St. Đuričić.
Trgovčev povratak opravdava ukazano mu poverenje, a narod sve više daruje.
„Ne treba mi sve, gazda Tešmane, daj mi samo toliko i toliko, a ostalo nek ostane u tebe. Sigurnije mi!“
Tako se i izrodila krilatica poznata od Drine do Rudnika „Plaća ko Tešman svinje u Šapcu“.
Kako je rastao ugled, širio se posao. Kancelarija na mestu gde je krajem 19. veka bila kuća Koste Abraševića razvila je prve oblike stočarske berze, a kasnije su sinovi nastavili u Tešmanovića hotelu, prvom na Maloj pijaci, jednom od ranih gradskih trgovačko-ugostiteljskih centara. Svake godine polovinom marta silazio je iz Bastava u Šabac, gde je otvarao svoju kancelariju. Tamo je boravio do kraja proleća, zatim se vraćao u selo, pa ponovo u grad od jeseni do zime.
Odnos sa političkim vrhom
Trgovački uspon Tešmana Soldatovića pratio je i politički. Njegova pozicija u društvu dovela ga je u direktan kontakt sa vlašću Kneževine Srbije, koja se u to vreme oslanjala na lokalne autoritete. Knez Miloš Obrenović postavio ga je za načelnika Sreza Rađevskog i dodelio mu vojni čin majora, prepoznajući u njemu čoveka koji može da upravlja lokalnim strukturama i održava red u regionu.
Posebno je značajan njegov odnos sa knezom Mihailom Obrenovićem. U trenutku kada je Mihailo stupio na vlast, Tešman je dobio funkciju načelnika Okružja Podrinskog, iako je ponudu kneza Miloša za isto postavljenje ranije odbio. Ta saradnja svedoči o poverenju u njegove sposobnosti da funkcioniše u složenim političkim okolnostima 19. veka. Iste godine postao je i deputat Narodne skupštine, čime je njegov uticaj prevazišao okvir Rađevine i Podrinja.
Istovremeno, posle Mihailovog progonstva, knez Aleksandar Karađorđević ga je smenio. Nakon promene vlasti i političkih okolnosti, povukao se i vratio trgovini, gde je zadržao trodecenijski ugled.
Savremenici beleže da je podržavao podizanje oglednih sušnica za šljivu, prepoznajući značaj novog načina prerade i prodaje voća. Taj posao će kasnije doneti značajnu korist domaćinstvima Jadra i Rađevine.
Tešmanov konak- prostor moći i ugleda
Vrata svoje kuće u zaseoku Soldatović otvorio je mnogim visokim državnim činovnicima, vojnim starešinama, ministrima i trgovcima. Među njima su bili mačvanski serdar Vule Gligorijević, ministar Lazar Teodorović i Toma Vučić Perišić. Najznačajniji materijalni trag o životu Tešmana Soldatovića ostaje njegov konak u Bastavu, reprezentativan primerak domaćinstva iz perioda uspostavljanja Kneževine Srbije. Podignut je 1835. godine, iz potrebe da se ugosti knez Miloš Obrenović i pokaže ugled domaćina. Prema porodičnom predanju, konak je završen za svega deset meseci kako bi spremno dočekao kneza prilikom njegove posete Rađevini. Knez Miloš je u njoj boravio deset dana.
Jedan deo konaka bio je namenjen prijemu gostiju, a drugi svakodnevnom životu, što svedoči o njegovoj istovremenoj reprezentativnoj i stambenoj funkciji. Dva puta je u gostima bio i knez Mihailo.
Kompleks oko konaka obuhvatao je više objekata: konak, načelstvo, tri vajata, ambar, veliku magazu, mlekar, koš, hlebnu peć, pušnicu, venjak i prizemnu kuću. Taj sistem činio je zaokruženo seosko gazdinstvo sa administrativnom funkcijom. Kao načelnik, Tešman je u svom kraju imao i sudsku i izvršnu vlast.
Tešmanov konak i čitav kompleks oko njega proglašeni su 1962. godine za spomenik kulture, a 1983. je kategorisan kao veoma značajno kulturno dobro. Kao knez Rađevine Tešman je podigao i bogomolju i sudnicu sa podrumom- tamnicom.
Uloga u lokalnoj istoriji
Tešman Soldatović, koji je stanovao u drugoj kući od Šarana naviše, u dugačkoj zgradi „na glagol“, pored svojih magaza za hranu, bio je i svedok važnih istorijskih promena. Toma Vučić Perišić je u njegovim oborima, između sokaka koji su vodili na Bair i „Poslednji groš“, zatvarao učesnike Katanske bune. U istom prostoru formirale su se i prve trgovačke prakse koje će kasnije postati osnov moderne ekonomije u tom delu Srbije.
Posebno mesto u njegovoj biografiji zauzima i događaj nakon ulaska srpske vojske u Šabac 1867. godine, kada je organizovano narodno slavlje. Srpski kapetan Lazar Cukić ušao je u Šabac, a Tešman je naredio da se nasred Male pijace ispeku na ražnjevima dva velika vola i da se pečenje uz vino i rakiju besplatno deli narodu.
Poslednje godine, smrt i nasleđe
Posle ubistva kneza Mihaila, povukao se iz javnosti i sve više vremena provodio u svom domu. Nekoliko godina kasnije pripremio je sopstveni kovčeg, koji je napravljen od hrasta iz okolnih šuma. Ubrzo nakon toga umro je 6. maja 1876. godine, u 76. godini života. Sahranjen je na brdu koje je sam odabrao za porodično groblje, a na njegovom grobu podignut je mermerni krst donet iz Zemuna.
Ženio se tri puta i iza sebe je ostavio brojnu porodicu- osam sinova i jednu ćerku i čitavu mrežu potomaka koji su nastavili da žive između Šapca, Beograda i drugih gradova.
Ime Teodora Tešmana Soldatovića ostalo je u narodnim predanjima, starim zapisima, u konaku u Bastavu, koji i danas svedoči o čoveku čiji je ugled nadmašio vreme u kome je živeo.
Tajna dva spomenika
Kada je 1967. godine književnik Mladen St. Đuričić sa saradnicima istraživao staro porodično groblje Soldatovića u Bastavu, naišao je na neobičan detalj koji je godinama ostao gotovo nepoznat. Pored Tešmanovog groba otkriven je i drugi, gotovo istovetan spomenik. Jedan je stajao na samom grobnom mestu, a drugi pored puta kao krajputaš. Pretpostavlja se da je obeležavao mesto na kojem je pogrebna povorka prvi put spustila kovčeg na putu ka večnom počivalištu. Takvi dvojni spomenici bili su prava retkost, pa i danas predstavljaju jednu od zanimljivijih priča u vezi sa čuvenim trgovcem i načelnikom. Sam Đuričić zabeležio je da je to bilo otkriće koje nije očekivao, svedočanstvo ugleda i položaja koji je Tešman uživao među svojim savremenicima.
Kuća u kojoj je vreme stalo
Tešmanov konak u Bastavu nije značajan samo zbog svog vlasnika, već i zbog načina na koji je sačuvao duh jednog vremena. Ispod kuće nalazi se kameni podrum, dok su prostorije opremljene nameštajem koji je u 19. veku stizao iz Beča. Vrata su se zatvarala na drvene mandale, a u središtu kuće nalazio se odžak sa velikim ognjištem oko koga se odvijao svakodnevni život domaćinstva.
U konaku su i danas sačuvani predmeti koji svedoče o načinu života imućne porodice tog doba, pa posetioci često imaju utisak da je vreme u njemu stalo pre dva veka.
