Годинама је „Радован-кула Милића од Мачве“ у његовом родном Белотићу код Богатића била затворена, запуштена и препуштена зубу времена. Грађевина коју је један од најпознатијих српских сликара 20. века подигао на својој дедовини, у част оца Радована, после његове смрти нашла се у средишту нерешених имовинско-правних односа.
Данас, међутим, Кула поново добија лице. Њен нови власник и Милићев братанац, академски уметник Ненад Станковић, започео је обнову са јасном идејом – да ово не буде само спомен на великог сликара, већ живо место културе, уметности и сусрета.
Ненад Станковић, академски уметник и синовац Милића од Мачве:
„Моја идеја је да средим овај објекат, овај објекат од културе, да буде то једна музејска поставка, али и да буде у служби културе. И ја сам из тих разлога и основао Културни центар Радован-кула, са идејом да се он бави ликовним активностима, ликовним дешавањима, литерарним, музичким и филмским. И већ приводим крају реновирање. Већ има идеја за промоције часописа, за промоције књига у будућности, за концерте. Значи, ово је таква врста објекта који је намењен култури и треба да живи у духу културе. И само тако, ако буде живео, имаће и смисао.“
Зато се данас у Белотићу има чему радовати – и гост и пролазник, али и домаћин Ненад Станковић.
Из свеже окречене „лајаонице“, како је овај необични део Куле назван, поглед и реч могу да се упуте на све четири стране света, док у уређеним атељеима и музејском простору поново оживљавају уметност, жива и писана реч.
А прави смисао овом месту дао је његов творац још 1968. године.
Тада је Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, у свом родном Белотићу, на дедовини и у хладу јасенова, подигао кулу и назвао је по свом оцу Радовану.
За Милића, међутим, то није била само грађевина. Била је део његовог света, завичаја и уметничке визије – место у којем су се сусретали људи, идеје, уметност и његова снажна веза са Мачвом.
Ненад Станковић:
„Па можда он то и гледа, ми то не знамо. Мислим, ја се надам да би био задовољан. Заправо, спроводим једну идеју коју је он започео. Али, знате шта, ми као народ и као поднебље имамо кратко памћење. Један живот је кратак да би се прича заокружила. Значи, знате, генерације морају да функционишу и да раде на истој идеји да би то живело и да би то функционисало.“
Кулу, грађену у духу древних неимара, својевремено су посећивали и велики гости. Међу њима су, према сведочењима, били и Софија Лорен и Кирк Даглас.
После Милићеве смрти, међутим, простор је годинама био препуштен времену. Тек када је припао његовом братанцу Ненаду Станковићу, почела је нова фаза његове приче.
А са обновом простора отворило се и питање – како данас гледати на човека који је својом личношћу, наступом и уметношћу деценијама изазивао пажњу јавности?
Милић од Мачве остао је упамћен не само по својим сликама, већ и по снажном карактеру, особеном јавном наступу и дубокој везаности за родну Мачву. Његова појава често је била готово једнако упечатљива као и његово сликарство.
Његов братанац, међутим, каже да је слика коју је јавност имала о Милићу била само један део његове личности.
„А то ми нико није поставио питање. То је суштинско питање. Једно је његово појављивање у јавности и то је једна врста личности, и на основу тога су људи стицали представу о њему – озбиљан, строг, са свим тим изјавама које је давао. Па до те мере да сам ја чуо разне спекулације да је он луд, да је он овакав, да је он онакав.
Он јесте обожавао Далија и глумио је то лудило и ложио се на то лудило које је и Дали форсирао. Међутим, у неким обичним тренуцима, он је био прилично другачији човек од онога како се представљао у јавности. Оно што знате, он је имао, мало као свака Шкорпија, незгодан карактер и онда су људи на основу тога стицали разна мишљења. Али, суштински, он је у неким нормалним ситуацијама био потпуно други човек. У јавности, на изложбама, то је био један део маркетинга, један део наступа.“
И управо ту, између јавне слике и човека који је живео далеко од светла рефлектора, остаје простор за причу о Милићу од Мачве која још није до краја испричана.
Био је један од најпрепознатљивијих српских сликара друге половине 20. века, човек који је свој завичај претворио у један од кључних мотива сопственог уметничког света. Оснивањем и вођењем Маčванске сликарске школе окупио је око себе уметнике и следбенике, а у својим делима оставио снажан траг Мачве, њене историје, митологије, људи и обичаја.
Али, осим непролазне уметности, Милић је наследницима оставио и простор који је замислио као место сусрета.
И управо та идеја сада поново оживљава.
Кула већ има своју традицију окупљања. Сваке године о Петровдану овде се састају деца и мештани, а намера је да та окупљања добију нови садржај и да простор буде отворен и за друге уметнике, писце, музичаре, филмске ствараоце и посетиоце.
Ненад Станковић зато не жели да Радован-кула буде само место које ће се обићи, фотографисати и оставити иза себе.
Његова идеја је да Кула живи.
Да музејски простор сачува успомену на Милића од Мачве, али да атељеи и простори за културна дешавања буду окренути новим генерацијама.
Да овде буду изложбе, промоције књига и часописа, концерти, књижевне вечери, филмски програми и сусрети уметника.
Јер, ако је Милић од Мачве својевремено подигао Кулу да би оставио траг свог времена, онда је на генерацијама које долазе да јој дају нови живот.
А Радован-кула, после година тишине, сада поново отвара врата – не само прошлости, већ и будућности.
МИЛИЋ ОД МАЧВЕ – УМЕТНИК КОЈИ ЈЕ МАЧВУ ПРЕТВОРИО У СВОЈУ ВЕЛИКУ ТЕМУ
Овде бих дала кратак, али снажан портрет Милића: рођен у Белотићу, један од најзначајнијих српских сликара друге половине 20. века, оснивач/предводник Мачванске сликарске школе, препознатљив по снажном ослонцу на историју, традицију, митологију и завичај. Посебно бих истакла да је Мачва код њега била више од места рођења – постала је део његовог уметничког идентитета.
ОД РАДОВАН-КУЛЕ ДО „МИЛИЋЕВОГ СВЕТА“ – ЛЕГАТ КОЈИ ЈОШ ЖИВИ
Овај бих посветила његовим објектима и заоставштини: Радован-кули у Белотићу, Кули са седам ветрова у Београду и Милићевој стинари/„Милићевој ствари“ на Златибору — али овде бих прво проверила тачан назив објекта који желиш да наведемо.
Главна поента: Милић није оставио само слике, већ читав један свет – простор, симболе и места која су замишљена да трају и после њега.
РАДОВАН-КУЛА – КАДА СПОМЕНИК ПОСТАНЕ ЖИВИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
Ово бих направила као најконкретнији антрфиле, везан за садашњи тренутак. У њему можемо објаснити како је Кула настала 1968, зашто је названа по Милићевом оцу Радовану, чему је служила, шта се са њом дешавало после сликареве смрти и шта сада планира Ненад.
„Ако је Милић од Мачве Кулу замислио као место у којем ће се сусретати људи и идеје, Ненад сада покушава да јој врати управо ту функцију – да не буде музеј затвореног времена, већ место у којем ће се стварати нешто ново.“
Из серијала „Људи равнице“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
