Godinama je „Radovan-kula Milića od Mačve“ u njegovom rodnom Belotiću kod Bogatića bila zatvorena, zapuštena i prepuštena zubu vremena. Građevina koju je jedan od najpoznatijih srpskih slikara 20. veka podigao na svojoj dedovini, u čast oca Radovana, posle njegove smrti našla se u središtu nerešenih imovinsko-pravnih odnosa.
Danas, međutim, Kula ponovo dobija lice. Njen novi vlasnik i Milićev bratanac, akademski umetnik Nenad Stanković, započeo je obnovu sa jasnom idejom – da ovo ne bude samo spomen na velikog slikara, već živo mesto kulture, umetnosti i susreta.
Nenad Stanković, akademski umetnik i sinovac Milića od Mačve:
„Moja ideja je da sredim ovaj objekat, ovaj objekat od kulture, da bude to jedna muzejska postavka, ali i da bude u službi kulture. I ja sam iz tih razloga i osnovao Kulturni centar Radovan-kula, sa idejom da se on bavi likovnim aktivnostima, likovnim dešavanjima, literarnim, muzičkim i filmskim. I već privodim kraju renoviranje. Već ima ideja za promocije časopisa, za promocije knjiga u budućnosti, za koncerte. Znači, ovo je takva vrsta objekta koji je namenjen kulturi i treba da živi u duhu kulture. I samo tako, ako bude živeo, imaće i smisao.“
Zato se danas u Belotiću ima čemu radovati – i gost i prolaznik, ali i domaćin Nenad Stanković.
Iz sveže okrečene „lajaonice“, kako je ovaj neobični deo Kule nazvan, pogled i reč mogu da se upute na sve četiri strane sveta, dok u uređenim ateljeima i muzejskom prostoru ponovo oživljavaju umetnost, živa i pisana reč.
A pravi smisao ovom mestu dao je njegov tvorac još 1968. godine.
Tada je Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, u svom rodnom Belotiću, na dedovini i u hladu jasenova, podigao kulu i nazvao je po svom ocu Radovanu.
Za Milića, međutim, to nije bila samo građevina. Bila je deo njegovog sveta, zavičaja i umetničke vizije – mesto u kojem su se susretali ljudi, ideje, umetnost i njegova snažna veza sa Mačvom.
Nenad Stanković:
„Pa možda on to i gleda, mi to ne znamo. Mislim, ja se nadam da bi bio zadovoljan. Zapravo, sprovodim jednu ideju koju je on započeo. Ali, znate šta, mi kao narod i kao podneblje imamo kratko pamćenje. Jedan život je kratak da bi se priča zaokružila. Znači, znate, generacije moraju da funkcionišu i da rade na istoj ideji da bi to živelo i da bi to funkcionisalo.“
Kulu, građenu u duhu drevnih neimara, svojevremeno su posećivali i veliki gosti. Među njima su, prema svedočenjima, bili i Sofija Loren i Kirk Daglas.
Posle Milićeve smrti, međutim, prostor je godinama bio prepušten vremenu. Tek kada je pripao njegovom bratancu Nenadu Stankoviću, počela je nova faza njegove priče.
A sa obnovom prostora otvorilo se i pitanje – kako danas gledati na čoveka koji je svojom ličnošću, nastupom i umetnošću decenijama izazivao pažnju javnosti?
Milić od Mačve ostao je upamćen ne samo po svojim slikama, već i po snažnom karakteru, osobenom javnom nastupu i dubokoj vezanosti za rodnu Mačvu. Njegova pojava često je bila gotovo jednako upečatljiva kao i njegovo slikarstvo.
Njegov bratanac, međutim, kaže da je slika koju je javnost imala o Miliću bila samo jedan deo njegove ličnosti.
„A to mi niko nije postavio pitanje. To je suštinsko pitanje. Jedno je njegovo pojavljivanje u javnosti i to je jedna vrsta ličnosti, i na osnovu toga su ljudi sticali predstavu o njemu – ozbiljan, strog, sa svim tim izjavama koje je davao. Pa do te mere da sam ja čuo razne spekulacije da je on lud, da je on ovakav, da je on onakav.
On jeste obožavao Dalija i glumio je to ludilo i ložio se na to ludilo koje je i Dali forsirao. Međutim, u nekim običnim trenucima, on je bio prilično drugačiji čovek od onoga kako se predstavljao u javnosti. Ono što znate, on je imao, malo kao svaka Škorpija, nezgodan karakter i onda su ljudi na osnovu toga sticali razna mišljenja. Ali, suštinski, on je u nekim normalnim situacijama bio potpuno drugi čovek. U javnosti, na izložbama, to je bio jedan deo marketinga, jedan deo nastupa.“
I upravo tu, između javne slike i čoveka koji je živeo daleko od svetla reflektora, ostaje prostor za priču o Miliću od Mačve koja još nije do kraja ispričana.
Bio je jedan od najprepoznatljivijih srpskih slikara druge polovine 20. veka, čovek koji je svoj zavičaj pretvorio u jedan od ključnih motiva sopstvenog umetničkog sveta. Osnivanjem i vođenjem Mačvanske slikarske škole okupio je oko sebe umetnike i sledbenike, a u svojim delima ostavio snažan trag Mačve, njene istorije, mitologije, ljudi i običaja.
Ali, osim neprolazne umetnosti, Milić je naslednicima ostavio i prostor koji je zamislio kao mesto susreta.
I upravo ta ideja sada ponovo oživljava.
Kula već ima svoju tradiciju okupljanja. Svake godine o Petrovdanu ovde se sastaju deca i meštani, a namera je da ta okupljanja dobiju novi sadržaj i da prostor bude otvoren i za druge umetnike, pisce, muzičare, filmske stvaraoce i posetioce.
Nenad Stanković zato ne želi da Radovan-kula bude samo mesto koje će se obići, fotografisati i ostaviti iza sebe.
Njegova ideja je da Kula živi.
Da muzejski prostor sačuva uspomenu na Milića od Mačve, ali da ateljei i prostori za kulturna dešavanja budu okrenuti novim generacijama.
Da ovde budu izložbe, promocije knjiga i časopisa, koncerti, književne večeri, filmski programi i susreti umetnika.
Jer, ako je Milić od Mačve svojevremeno podigao Kulu da bi ostavio trag svog vremena, onda je na generacijama koje dolaze da joj daju novi život.
A Radovan-kula, posle godina tišine, sada ponovo otvara vrata – ne samo prošlosti, već i budućnosti.
MILIĆ OD MAČVE – UMETNIK KOJI JE MAČVU PRETVORIO U SVOJU VELIKU TEMU
Ovde bih dala kratak, ali snažan portret Milića: rođen u Belotiću, jedan od najznačajnijih srpskih slikara druge polovine 20. veka, osnivač/predvodnik Mačvanske slikarske škole, prepoznatljiv po snažnom osloncu na istoriju, tradiciju, mitologiju i zavičaj. Posebno bih istakla da je Mačva kod njega bila više od mesta rođenja – postala je deo njegovog umetničkog identiteta.
OD RADOVAN-KULE DO „MILIĆEVOG SVETA“ – LEGAT KOJI JOŠ ŽIVI
Ovaj bih posvetila njegovim objektima i zaostavštini: Radovan-kuli u Belotiću, Kuli sa sedam vetrova u Beogradu i Milićevoj stinari/„Milićevoj stvari“ na Zlatiboru — ali ovde bih prvo proverila tačan naziv objekta koji želiš da navedemo.
Glavna poenta: Milić nije ostavio samo slike, već čitav jedan svet – prostor, simbole i mesta koja su zamišljena da traju i posle njega.
RADOVAN-KULA – KADA SPOMENIK POSTANE ŽIVI KULTURNI CENTAR
Ovo bih napravila kao najkonkretniji antrfile, vezan za sadašnji trenutak. U njemu možemo objasniti kako je Kula nastala 1968, zašto je nazvana po Milićevom ocu Radovanu, čemu je služila, šta se sa njom dešavalo posle slikareve smrti i šta sada planira Nenad.
„Ako je Milić od Mačve Kulu zamislio kao mesto u kojem će se susretati ljudi i ideje, Nenad sada pokušava da joj vrati upravo tu funkciju – da ne bude muzej zatvorenog vremena, već mesto u kojem će se stvarati nešto novo.“
Iz serijala „Ljudi ravnice“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
