У малињаку се ових дана не беру само плодови, већ и нада да ће труд произвођача коначно бити вреднован. Почела је берба малине, а међу првима који су ушли у своје засаде су Нешићи из Богатића, породица која деценијама живи од овог воћа. Иако је почетна откупна цена око 450 динара за килограм и тренутно нема проблема са пласманом, малинари добро знају да будућност „црвеног злата“ не зависи само од тржишта, већ и од тога ко ће сутра остати да га бере и производи.
Први овогодишњи род малинари продају у просеку за око 450 динара по килограму. Са откупом за сада нема проблема, а Нешићи из Богатића, код којих је узгој малине породична традиција, кажу да је тренутна цена задовољавајућа, иако су трошкови производње и бербе из године у годину све већи.
„Не може се рећи да је цена лоша, али је могла бити и боља с обзиром на трошкове производње. Само берба кошта од 120 до 130 динара по килограму. У ариљском и ивањичком крају дневнице берача иду и до 6.000 динара, уз плаћен смештај и храну. Код нас је ситуација нешто повољнија, али је све мање младих који желе да раде овај посао. Најчешће дођу понеки студент или средњошколац да заради за џепарац“, прича Миленко Нешић из Богатића.
Иако малина природно више воли брдовите пределе западне Србије, предност њеног гајења у Мачви је доступност воде. Захваљујући наводњавању, произвођачи у овом крају успевају да очувају квалитет плода и обезбеде стабилну производњу чак и током сушних периода.
„Квалитет је ове године добар, али је род код мене нешто слабији него лане. Верујем да је тако и код већине произвођача. Данас више немамо приносе какви су некада били. Некада се говорило о двадесет тона по хектару, а сада је и четири или пет тона добар резултат. Нема више правих зима, а малина воли дугу и хладну зиму да би била бујнија и здравија“, објашњава Нешић.
КАД ЈЕ МАЛИНА ХРАНИЛА ЦЕЛА СЕЛА
Није било много култура које су толико промениле живот у западној Србији као малина. Захваљујући њој грађене су куће, школована деца и остајало се на селу. Зато су је људи прозвали „црвеним златом“.
Од Ариља и Ивањице до Подриња и Мачве, малина је деценијама била ослонац хиљада породица. Данас је тај пут тежи него некада. Трошкови расту, радника је све мање, а многи засади су искрчени. Ипак, српска малина и даље важи за једну од најквалитетнијих у свету и налази пут до трпеза широм Европе.
Зато берба малине није само пољопривредни посао. За многа домаћинства она је и даље борба да село остане живо.
Иако је под малином данас нешто више површина него претходне године, Миленко Нешић не верује да ће ово воће ускоро повратити значај који је некада имало у српској пољопривреди.
„Времена су се променила. Људи су данас запослени и не желе више да се баве овим послом. Ко може да заради на другом месту, неће доћи да бере малину по великој врућини. Управо је недостатак радне снаге један од највећих проблема са којима се суочавамо“, каже Нешић.
Ипак, упркос бројним изазовима, овогодишња берба донела је и разлоге за оптимизам. Српска малина и даље има сигурно тржиште, а њен препознатљив квалитет остаје главни адут домаћих произвођача у борби за место на светском тржишту.
ОД „ЦРВЕНОГ ЗЛАТА“ ДО БОРБЕ ЗА ОПСТАНАК
Малина се у Србији интензивније гаји још од средине 20. века, а прави процват доживљава седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Захваљујући повољној клими и квалитету плода, Србија је деценијама важила за једног од водећих светских произвођача и извозника малине.
Највећи произвођачки центри традиционално су Ариље, Ивањица, Прибој, Бајина Башта и Ужице, али се засади налазе и у Мачви, Подрињу и другим деловима Србије.
Некада се под малином налазило више од 25.000 хектара, док су последњих година многи произвођачи смањили производњу због високих трошкова и нестабилног тржишта. Ипак, Србија и даље остаје међу најзначајнијим извозницима овог воћа у Европи.
Српска малина најчешће завршава на тржиштима Немачке, Француске, Белгије, Холандије, Аустрије и скандинавских земаља, углавном као замрзнуто воће врхунског квалитета.
Најзаступљеније сорте су виламет, која је деценијама била симбол српског малинарства, затим микер, као и новије сорте попут енросадире, кванзе и полке, које произвођачи све чешће бирају због приноса и отпорности.
