„Занатски дом“, „Савезно певачко друштво Занатлија“ и „Занат је златан“- натписи на згради на углу Карађорђеве и Улице Владе Јовановића, у којој се данас налази Шабачко позориште, једно су од ретких видљивих сведочанстава из времена када је ово здање било дом шабачких занатлија. Од идеје о заједничком дому, рођене почетком 20. века, до данашњег позоришта, историја овог здања истовремено је и прича о једној од најзначајнијих задужбина у граду.
Иако је камен темељац постављен 1933, а угаона зграда завршена већ наредне године, прича о Занатском дому почела је много раније. Његови темељи настали су у замисли коју су шабачке занатлије носиле готово четврт века пре него што је дом изграђен.
Од идеје до задужбине
Крајем 1910. године основан је Савез занатлија Округа подринског. Како је забележио „Шабачки гласник“, окупио се мали број угледних, вредних и напредних занатлија да реши једно крупно питање – подизање заједничког дома.
Међу оснивачима били су Радојица В. Јоковић, први председник Савеза, Милан Т. Јуришић, Љуба Лазић, Розимир Николић, Тихомир Васић, Митар Станић, Глиша Гајић, Јован Драгић, Гаврило Т. Стојадиновић, Милорад С. Симоновић, Алекса Николић и Мирко Веиновић, док су у Надзорни одбор ушли Бранко Николић, Милорад Вуковић, Миливоје Ђ. Перић, Михаило Стојановић и Стеван Срдановић.
Само две године касније избио је Први балкански рат, затим Други балкански, а потом и Велики рат. Рад Савеза обновљен је тек 1919. године, али идеја о заједничком дому није напуштена.
Песма као темељ будућег дома
Почетком двадесетих година занатлије су свој рад прошириле и на културни живот града. Године 1923. појављује се Шабачко певачко друштво занатлијске омладине, а већ 1. септембра 1924. основано је Шабачко певачко друштво „Занатлија“, које ће постати један од најзначајнијих носилаца културног живота међуратног Шапца.
Прву забаву са концертом и игранком приредили су 17. јануара 1925. године у хотелу „Париз“, а право приступа имали су само позвани. Друштво је брзо стекло велики углед, гостовало у бројним градовима и развило сарадњу са сродним удружењима широм земље.
Наступ хора „Занатлије“ оставио је снажан утисак и на чехословачку делегацију приликом уручења Ратног крста Шапцу 1926. године, након чега је Посланство Чехословачке Републике у Београду упутило Друштву писмо захвалности.
Застава која је окупила државнике и уметнике
Свечаност која је показала колики је углед „Занатлија“ уживала одржана је 29. јуна 1930. године, када је освећена застава друштва. Дародавац је био индустријалац Жак Јаков, тадашњи председник Друштва.
На једној страни заставе налазио се лик Филипа Вишњића, а на другој лира са натписом који је подсећао на годину оснивања Друштва. Свечаност је одржана на игралишту Спортског клуба „Мачва“, уз учешће друштава „Невен“ из Новог Сада, „Занатлија“ из Ваљева и Шабачког певачког друштва.
Четири хора, са око 350 певача, заједно су извела композицију „Певајмо браћо“ Владимира Ђорђевића. За спомен- клинце и прилоге јавиле су се бројне занатлије, али и личности из јавног живота. Међу дародавцима били су глумица Жанка Стокић, министар иностраних послова Нинко Перић, чехословачки министар спољних послова Едуардо Бенеш и председник Чехословачке Томаш Масарик.
Како је подигнут Занатски дом
Пројекат будуће зграде изабран је 1932. године. У конкуренцији осам радова, међу којима су били и пројекти архитеката из Београда и Загреба, прву награду освојио је шабачки архитекта Ђорђе Радосављевић.
Плац је обезбеђен куповином имања на јавној лицитацији, а грађевинска дозвола издата је након одобрења Управе Дринске бановине у Сарајеву. Одговорни извођач радова био је Александар Новаковић из Београда.
Камен темељац освештао је 15. октобра 1933. године митрополит Јосиф уз саслужење тројице свештеника, док је на богослужењу певало Певачко друштво „Занатлија“.
Дом је замишљен као место где ће се омладина васпитавати културно, стручно и морално, али и као простор који ће окупљати различите секције и удружења.
Од хора до позоришта
Убрзо након усељења живот у Занатском дому добијао је све више облика. Априла 1934. године први пут је на друштвеној забави наступио џез оркестар, а неколико година касније основан је и дувачки оркестар.
Највећи успех, међутим, постигнут је у позоришној делатности. Од самог почетка приредбе „Занатлије“ нису биле ограничене само на музику. Уз концерте су се изводили и краћи позоришни комади, а 1929. године формиран је Позоришни одсек, који је спремао Нушићев комад „Обичан човек“.
Међу најистакнутијим аматерима били су Божидар Матић и Михаило Николић Зеленко, док је Маринко Ђорђевић годинама радио као редитељ. Позоришна секција бележила је све веће успехе, а почетком тридесетих година изводила је представе са до тада невиђеним бројем учесника на шабачкој сцени.
Средином 1932. године Позоришни одсек спојио се са Академским позориштем, из чега је настало Шабачко дилетантско позориште. Нови корак уследио је 1938. године када је покренута иницијатива за оснивање Дилетантског занатског позоришта. Из тог процеса развило се полупрофесионално позориште „Јанко Веселиновић“, претеча каснијег професионалног театра у Шапцу.
Последње године занатлијског дома
Пред сам Други светски рат, 8. децембра 1940. године, у Занатском дому свечано су откривене мермерне спомен- плоче оснивачима, добротворима и почасним члановима Савеза занатлија.
Испоставило се да је то била последња велика активност занатлија у сопственом дому.
После ослобођења, нове власти су 1. новембра 1944. године основале Народно позориште у Шапцу, а већ 14. децембра премијерно је изведена представа „Ноћна смотра“ Василија Васиљевича Шкваркина. Од тог тренутка зграда постепено добија нову намену.
Ипак, позоришни живот у Шапцу није почео те године. Током окупације радило је Шабачко дилетантско позориште, у које су 1943. стигли познати уметници Теја Тадић, Вања Марковић, Мира Тодоровић Ступица и Миливоје Поповић Мавид. У истом периоду прикључила се и група младих који ће касније постати професионални глумци. Међу њима су били Цане Фирауновић, Борис Ковач, Загорка Исаковић, Бранка Црномарковић и Мира Милићевић.
Тишина после забране
Судбина „Занатлије“ после рата може се пратити кроз неколико службених докумената. Обновљено друштво је 1953. године покушало да врати инструменте које је КУД „Абрашевић“ преузео још 1945. године „на привремену употребу“.
Одговор који је стигао од културно- уметничког друштва био је одраз новог политичког времена. Указивало се на потребу окупљања у јединственим организацијама, док је свако посебно груписање оцењивано као непожељно.
После тога „Занатлија“ је практично нестала из јавног живота града.
Од задужбине до позоришта
Да прича није потпуно заборављена сведочи и Правилник о задужбинама које нису обновиле рад, објављен 1997. године. Међу 74 задужбине у Србији нашле су се и две шабачке задужбине занатлија, укључујући Фонд за подизање Занатског дома у Шапцу.
У годинама после рата нова улога зграде доносила је и нове проблеме. Директор Народног позоришта је 1950. године тражио забрану паркирања запрежних кола у улици Владе Јовановића, јер су пробама сметали прашина, мириси и бука, а иза кола је остајало ђубре од стоке коју су сељаци ту хранили.
Тај документ данас делује као занимљив детаљ из времена када је варош још увек живела на граници између старог занатског и новог урбаног доба.
Фасада која још говори
Зграда данас нема потпуно исти изглед као 1934. године. Недостаје један од балкона према Карађорђевој улици, док су балкон у улици Владе Јовановића и угаони балкон сачувани. На фасади су и даље видљиви натписи који подсећају на њену првобитну намену, као и алегоријске фигуре заната, рад шабачког сликара Стевана Чалића.
Занатски дом подигле су шабачке занатлије. У њему су настали хорови, оркестри и позоришне дружине, а из његових просторија израсле су институције које су обележиле културну историју града. Данас у њему више нема занатских еснафа, али је остао као трајан подсетник на време када су шабачки мајстори веровали да се град не гради само радњама и радионицама, већ и песмом, културом и заједничким домом.
Извор: Стана Муњић и Славко Богојевић „Приче из Рабаџијског шора“
