Пре него што су улице добиле званична имена, Шапчани су град делили на свој начин. Постојали су Баир, Преки шор, Доњи шор, Камичак и Циганска мала. Улице су називане према занатима, људима или обележјима по којима су биле препознатљиве- Рабаџијски шор, Камени шор, Болнички шор, Грмићи, Шанин шор…
Међу њима је посебно место заузимао Рабаџилук, данашња Улица Владе Јовановића. Назив је добио по рабаџијама, људима чији су живот и хлеб били везани за путеве, воловске и коњске запреге и превоз робе. У том шору сачувано је сећање на време када су рабаџије биле неопходне за свакодневни живот и развој вароши.
Када су путеви били радња, а волови највеће благо
Рабаџијски посао није био занат у класичном смислу речи. Њихова радна места били су друмови. Превозили су шљунак, песак, цемент, гвожђе и камен за изградњу путева, а из села у град довозили ракију, суве шљиве и грађу. У повратку су товарили пшеницу, кукуруз, шећер, со и другу робу неопходну за живот.
Терети су често достизали и две тоне. Од толиког напора воловима су спадале потковице, а рад се одвијао од пролећа до касне јесени. Зими су мировали и људи и стока.
Колико су рабаџије биле важне сведочи и податак да је Суд општине града Шапца у мају 1925. године био принуђен да ограничи тежину терета како би се сачувала градска калдрма. Наређено је да запреге са два коња не смеју носити више од 1.700 килограма, а са једним коњем до 800 килограма.
Већ наредне године шабачке рабаџије и кочијаши основали су своје удружење како би, како стоји у записима, „нашли заштите код власти“. За првог председника изабран је Васа Бугарски, а седиште удружења налазило се у кафани „Хајдук Вељко“ на Баиру.
Власовдан и људи грубе речи
Као своју славу рабаџије су обележавале Власовдан, 11. фебруар. У цркву су носиле два колача- један за живе и један за покојне. После службе следило је окупљање у кафани, вечера и весеље које је трајало до поноћи.
Посебан обред био је намењен воловима. Уочи празника месио се колач који се делио стоци, а на њиховим роговима палиле су се свеће.
Стара сведочанства описују рабаџије као људе грубе речи и сочне псовке, али и као људе дубоке побожности. То најбоље показује прича о Влади Косовцу, шабачком рабаџији који је 1932. године испраћен уз звоњаву највећег звона шабачке цркве.
Неколико година раније, када је за цркву стигло седам нових звона, Косовац се сам понудио да са Саве превуче највеће, тешко скоро две тоне. Када му је понуђена награда, одбио ју је и замолио само једно- да му једног дана то исто звоно звони на сахрани.
Вашари, музика и коло до зоре
На вашарима су рабаџије биле међу највиђенијим људима. Волели су музику, а свирачи су добро знали како да им измаме и осмех и новац.
Чим би их угледали, започињали су песму:
„Јаој мене, где ми прође време, за колима и за воловима…“
Тада би почело кићење музичара новцем и развијало се рабаџијско коло које је трајало до дубоко у ноћ. У причама је остало забележено да су после таквих весеља уморне домаћине волови сами доводили до кућног прага.
„Кромпир балови“ са периферије
Рабаџилук је ушао у градску хронику и по такозваним „кромпир баловима“. Забаве су организоване недељом и празницима, најчешће за момке, слуге и слушкиње, а временом су постале познате широм Шапца.
Из Рабаџилука су пресељене у Радничку касину преко пута Занатског дома, али су задржале свој препознатљив дух.
Стара штампа оставила је живописан траг тих окупљања:
„С јесени, кад оспу прве кише и раскаљају прљаву шабачку калдрму, мења периферија града своје свакидашње лице. Из Циган- мале, са виолином испод похабаних капута измиле црнпураста лица шабачких Цигана- свирача…“
У наставку извештаја описује се коло, песма, врева и игра која траје до дубоко у кишну ноћ, а затим и добро познат завршетак:
„А сутрадан јављају дописници београдских листова својим редакцијама: На периферији Шапца дошло је ноћас до крваве туче… Двојицу, тешко рањених, пренели су одмах у болницу… Кад је бал- нек је бал.“
Ратови и последњи дани рабаџилука
За време Другог светског рата рабаџије су превозиле разну робу и окупљале се у кафани „Тунел“, која се налазила поред хотела „Зелени венац“.
На самом крају рата, 1945. године, данима су превозиле рањенике са железничке станице до руске болнице смештене у касарни на Сењаку.
После рата посла је било све мање. До седамдесетих година углавном су превозили огрев и намештај приликом селидби. Воловске запреге постепено су уступале место коњским. Шински точкови замењени су пнеуматицима које су сами крпили и надувавали ручним пумпама.
Њихово ново окупљалиште постала је кафана „Гучево“ на Баиру.
А онда су полако нестали.
Од заборављеног шора до градске улице
Иако се налазио надомак центра града, Рабаџилук дуго није био међу приоритетима уређења.
Новине су 1926. године писале о изградњи тротоара и калдрме у улици Владе Јовановића, али је већ 1935. године забележено да улица није калдрмисана још од 1913. Тек 1937. године почиње постављање нових тротоара.
После Другог светског рата становници су се и даље борили са прашином и блатом. Значајнији радови уследили су 1961. године, када је, уочи прославе двадесетогодишњице народне револуције, започето уклањање старе турске калдрме.
„У улици Владе Јовановића најзад ће бити уклоњена турска калдрма, која је подсећала на стара времена…“
Касније је коцка уступила место асфалту, а потпуно ново лице улица је добила тек 2012. године изградњом новог коловоза и тротоара.
Рабаџилук никада није имао много репрезентативних грађевина. Од архитектонског наслеђа остао је упамћен дом Луке Митрова Митровића на углу улица Војводе Мишића и Владе Јовановића, подигнут почетком 20. века у еклектичком стилу.
Прича која је остала
Рабаџија више нема. Нема ни кола натоварених шљунком и грађом, ни волова који су памтили пут до куће боље од својих господара. Утихнуле су и кафане у којима су се окупљали, а нема ни „кромпир балова“ који су пунили новинске ступце. Остали су записи, фотографије и сећања сабрана у књизи Стане Муњић и Славка Богојевића, довољни да подсете да је један шабачки шор некада живео у ритму воловских точкова. Остао је и назив који старији Шапчани и данас понекад изговоре као да време није прошло.
Извор: Стана Муњић и Славко Богојевић „Приче из Рабаџијског шора“
