Kad je 11. avgusta 1971. godine prvi put obukla mantil i stala za pult Stare robne kuće, Gordana Batanović bila je mlada trgovkinja sa završenom Ekonomskom školom. Ušla je u preduzeće koje je već bilo duboko upisano u svakodnevicu Šapčana. Iz Robne kuće prešla je u Jelin blok, a potom u kancelariju Poreske službe, gde je ostala do kraja karijere. Tokom 32 godine menjala je radna mesta, ali je Nama ostala ista adresa.
Danas, kada govori o njoj, Gordana ne pamti brojke. U sećanju su joj ljudi, boje uniformi, puni rafovi, zvuk klompi koje su nosili zaposleni, kupci kojima se roba nosila kući, ekskurzije, proslave i osećaj da se od posla može živeti. A iznad svega, ostaje slika jednog Šapca u kojem je Nama imala snagu da bude više od trgovačkog preduzeća.
Prvi posao u Staroj robnoj kući
Nama je počela da radi 1. januara 1959. godine, kao preduzeće za trgovinu na veliko i malo, a tokom narednih decenija izrasla je u jedan od najvećih trgovinskih sistema u ovom delu Srbije. Maloprodajna mreža, u okviru koje je Stara robna kuća počela da radi 1965. godine, vremenom se širila na Šabac i okolna mesta. Početkom sedamdesetih, Nama je već bila velika privredna snaga grada.
Gordana je deo njene istorije postala kao mlada žena. Bio je to njen prvi posao, a dobila ga je nakon konkursa, dve godine po završetku srednje škole. Poziv da je primljena uputio joj je tadašnji šef kadrovske službe.
-Pitao me šta bih htela da radim. Rekla sam mu u šali: „Bilo šta, samo da ne nosim ciglu.“ Ja sam dete sa sela, tamo se rintalo i pekla se cigla. On mi je odgovorio: „Važi, možeš da počneš u Robnoj kući.“ Tako sam i počela- priča.
Stara robna kuća bila je zamišljena kao mesto na kojem kupac može da nabavi sve što mu je potrebno pod jednim krovom. Odeljenja su bila jasno raspoređena, a roba raznovrsna.
-Sve smo prodavali, nije bilo artikla koji nije mogao tu da se nađe. U prizemlju su bili prehrana, parfimerija, posuđe i gvožđarija, dok su se na spratu nalazili obuća, trikotaža, tekstil, konfekcija, odela, tepisi, praktično sve- ističe.
Od mantila do Poreske službe
U Staroj robnoj kući nije ostala dugo. Budući da je njena svekrva već radila tamo, zbog pravila firme posle dve- tri godine prešla je u samoposlugu u Jelinom bloku. Ubrzo joj se otvorila nova mogućnost- mesto u Poreskoj službi.
-Pošto je svekrva radila tu, nismo mogle da radimo zajedno, pa su mene prebacili u Jelin blok, u Naminu samoposlugu. Tamo sam radila kao trgovac. Kad se ukazalo mesto sa Ekonomskom školom u Poreskoj službi, koleginica mi je rekla da je otvorena pozicija i ja sam konkurisala. Tako sam za nekoliko dana prešla u Poresku službu i ostala sve vreme tamo- dodaje.
Upravo će tu provesti najveći deo radnog veka. Od prvog radnog dana u Staroj robnoj kući do kraja karijere u Nami prošlo je 32 godine. Iz Poreske službe Gordana je vremenom stigla i do mesta šefa, posle odlaska dugogodišnjeg rukovodioca u penziju.
Tada se već dobro poznavala struktura velikog sistema čije su se prodavnice nalazile širom Mačve, Pocerine i Posavotamnave. U Nami je, prema podacima iz istorijata preduzeća, tokom najuspešnijih godina radila velika mreža prodavnica, a poslovanje se širilo i van Šapca. Posle objedinjavanja četiri velika posleratna trgovinska preduzeća- Name, Pocerine, Mišara i Napretka- 1976. godine formirano je Trgovinsko preduzeće „Nama- Šabac“. Preduzeće je imalo prodajne jedinice u više mesta, a roba je stizala iz svih republika tadašnje Jugoslavije.
Do sredine sedamdesetih Nama je imala jednu robnu kuću, sedam marketa, deset samoposluga i 32 specijalizovane prodavnice, sa oko 14.000 kvadratnih metara prodajnog prostora. Samo 1974. godine zapošljavala je oko 700 radnika, dok je posle širenja preduzeća broj zaposlenih dostigao gotovo 1.300.
Ta veličina se osećala i u svakodnevnom životu grada.
-Svi su znali za Namu i svi su dolazili kod nas da kupuju. Ne samo iz Šapca. Mi smo imali prodavnice u Pocerini, Posavotamnavi i u Mačvi. Znali su da kod nas mogu kupiti sve što im je potrebno i pritom dobiti kvalitetnu robu, a i cene su bile prihvatljive. Ljudi nisu žalili para da plate, jer su znali da vredi. Nije to ni bilo toliko skupo- napominje.
Polićev sistem i škola trgovine
U njenim sećanjima posebno mesto pripada Radenku Poliću, dugogodišnjem direktoru Name. Pamti ga kao direktora koji je umeo da postavi visoke zahteve, ali i da prepozna dobrog čoveka i pruži mu priliku.
-Mislim da se nikada više neće roditi takav čovek kao što je bio direktor Polić. Dovoljno je bilo samo čuti ga da ide stepenicama, da zadrhtiš od strahopoštovanja. Od njega se moglo naučiti sve. Svakome je znao da pomogne, objasni i pruži šansu da napreduje. Bio je baš takav. Stvarno je bio genije, uspešan, baš uspešan direktor- naglašava.
U takvom sistemu i trgovački zanat se prenosio sa starijih na mlađe. Novi radnici učili su posao u neposrednom kontaktu sa iskusnijim kolegama, pitajući kada nešto ne znaju i posmatrajući kako se postupa sa robom i kupcima.
-Učili smo od starijih i iskusnijih. Znanje sam sticala od moje svekrve, od svih koji su bili stariji i po godinama mogli da mi budu roditelji. Njih smo slušali i obraćali im se ako smo imali bilo kakve nedoumice- objašnjava.
Jedna od tih lekcija ostala joj je u sećanju. Tek što je počela da radi u parfimeriji, slagala je robu kada joj je prišao muškarac i rekao da bi je on drugačije rasporedio.
-Tek sam počela da radim. Popela sam se na gajbu od piva i slagala robu. Došao je čovek iza mene i rekao: „Ja bih nešto zamerio.“ Pitala sam: „Šta biste zamerili?“ Odgovorio je: „Ja bih drugačije složio to.“ Bila sam uporna: „A ko ste vi?“ Pružio je ruku i predstavio se: „Ja sam Saša, direktor maloprodaje u Nami.“ Nisam imala pojma ko je on i nastupila sam pomalo oštro, ali nije mi zamerio. Posle mi je lepo objasnio kako treba da složim robu. Tako smo učili, da pitamo i da nam oni koji znaju pokažu- pojašnjava.
Boja mantila, boja odeljenja
U Nami se vodilo računa i o izgledu radnika. Uniforme su kupcu odmah govorile kom odeljenju pripada zaposleni koji mu se obraća.
-Trgovac je bio prepoznatljiv, što danas nije uvek slučaj. Prehrana je imala bele mantile, parfimerija ljubičaste, gvožđarija plave. Gore su tekstil i trikotaža imali takođe ljubičaste, tepisi plave, obuća zelene. I klompe su se obavezno nosile- navodi Gordana.
Sačuvala je i fotografiju iz vremena kada je kao mlada radnica prvi put stala pred objektiv u radnoj uniformi, kao i fotografije sa ekskurzija i proslava koje su okupljale Namine radnike. Za Gordanu su upravo ljudi bili najvrednije svedočanstvo tog vremena.
U Poreskoj službi bilo ih je 19, a kasnije, posle odlaska šefa Ješe u penziju, 12 zaposlenih raspoređenih u tri kancelarije. Zajedno su jeli, slavili 8. mart i Novu godinu, išli na ekskurzije i pomagali jedni drugima kada bi posao zahtevao više ruku. Kroz Namu je prošlo hiljade zaposlenih u različitim fazama razvoja, a u njoj se, prema Gordaninom sećanju, radilo mnogo i ozbiljno. U Poreskoj službi rokovi su bili zakon, a posao nije uvek završavao izlaskom iz kancelarije.
-Svi smo zajedno išli na ekskurzije preko Name. Slavili smo u velikoj sali, u kantini, 8. mart, dočekivali Novu godinu. U mojoj službi smo se stvarno slagali. Ako neko nešto ne stigne, znalo se da ćemo pokriti jedni druge. Kada je dvadeset peti u mesecu, papiri moraju da budu predati. To je bio zakon. Znali smo da nosimo posao kući, samo da sve bude na vreme- seća se.
Kupac se dočekivao sa poštovanjem
Iza uniforme je stajao zanat koji je imao svoja pravila. Za Gordanu, koja je i nakon rada u Nami ostala u trgovini, odnos prema mušteriji jedna je od najvećih razlika između trgovine koju pamti i one koju gleda danas. U Nami se, kaže, znalo da trgovac predstavlja preduzeće i da kupac zaslužuje pažnju bez obzira na godine, izgled ili imovinski status.
-Za vreme Polića, preko puta Robne kuće su živeli popovi i gospoda. Kad oni pazare, mi sve spakujemo, plate, a mi im nosimo robu kući. Znalo se poštovanje prema mušterijama- priča.
Tu lekciju i sama je ponela kroz život, ostajući verna stečenom znanju. I danas, kaže, ostaje ista ona trgovkinja koja je naučila da kupcu treba prići sa osmehom i lepom rečju.
-Sa svima, i sa mlađima i sa starijima, znam kako treba da se ophodim. Uvek sam pozitivna, nasmejana, volim da se našalim. Kupac koji uđe u prodavnicu zaslužuje da bude dostojno uslužen. Nažalost, danas je to retkost. Nema ni tog poštovanja, ni tog tretmana- primećuje Gordana.
Od plate se moglo živeti
Namina ekonomska snaga osećala se i u svakodnevnom životu njenih radnika. Gordana ističe da je najvažniji bio osećaj da se od zarađenog novca moglo normalno živeti.
-Od svoje plate sam mogla da stanujem privatno i plaćam stan. Mogla sam da obezbedim sve potrebno za normalan život. Nisam morala da dižem kredit- priča.
Uz platu su postojala i druga prava koja su doprinosila sigurnosti radnika- topli obrok, regres i organizovana letovanja- sve neophodno za uređen život.
-Imali smo besplatno lečenje, letovanja, sve. Polić nam je omogućio da imamo takvu platu. To je bilo ono vreme kada se moglo- jedan normalan život. Niko se nije rasipao- napominje.
Od punih prodavnica do praznih rafova
Sedamdesete i godine koje su usledile donele su Nami veliki rast. Kasnije su došla vremena u kojima je i Gordana, dok je još radila, osetila da se nešto nepovratno menja. Kraj Name došao je posle godina krize, slabljenja poslovanja i promena koje su zahvatile čitavu privredu. Gordana je iz preduzeća otišla posle 32 godine rada, ali je već pre toga osećala da se nešto duboko promenilo.
-Dok sam još bila tamo, osetila se inflacija. Osetilo se sve. Ne bi propalo, da smo imali ljude koji znaju da vode preduzeće, koji znaju trgovinu, koji je poznaju. Nismo imali prave ljude, prave direktore, koordinatore. Tolika firma, toliko prodavnica- kaže sa setom.
Gledala je kako se mreža koja je godinama građena postepeno raspada. Posle su počele da stižu vesti koje su joj bile gotovo neshvatljive.
-Slušala sam priče o prodajama prodavnica, tome ko je šta kupio i uzeo. Posle su sve rasparčali- seća se.
Zajedno sa prodavnicama nestajao je i način života koji je za nju predstavljala Nama. Preduzeće je kasnije prolazilo kroz različite statusne i finansijske faze.
Godine 2008. usvojen je plan reorganizacije, a stečajni postupak nad preduzećem obustavljen godinu dana kasnije, nakon njegovog izvršenja. Za Gordanu, međutim, sve te formalne promene ne mogu da dočaraju ono što je značilo gledati kako se prazni ono što je decenijama bilo puno.
Nije se lako odlazilo iz Name
Kada je otišla iz preduzeća, Gordana nije odmah uspela da prihvati da je radni vek koji je započela 1971. godine u toj firmi zaista završen. Napustila je posao, ali ne i naviku da svakog jutra krene prema Nami.
-Plakala sam mesecima. Izlazila sam ujutru do pijace, kad Dušanka i ostale koleginice krenu na posao, samo da ih vidim. Bilo mi je jako teško i emotivno sam to doživljavala. Tu sam provela vek, u Nami- kaže uz uzdah.
Toliko joj je nedostajao posao da je jednom prilikom pitala pravnika da li bi mogla da se vrati u Poresku službu, samo kao radnik. Odgovor koji je dobila bio je dovoljan da shvati da povratka nema. Posle je vreme učinilo svoje.
-Bilo mi je teško. Nisam mogla da se odviknem od toga da ne idem na posao, da ne kucam, da ne pišem, da ne vodim računa o svemu. A posle, kad su prošle jedna, dve, tri godine, sve se promenilo. Ne pamtim kad sam poslednji put prošla pored te zgrade- iskrena je ona.
Danas su od velikog trgovinskog sistema ostali objekti, fotografije, stare uniforme, papirne kese i sećanja ljudi koji su u njemu radili. Za Šabac, međutim, Nama je bila deo gradske privrede, mesto na kojem su se učili poslovi, sticale kolegijalne veze i provodile decenije života. Za Gordanu, posle svih godina Nama je predstavljala ljude i osećaj pripadnosti velikom kolektivu.
-Bilo je lepo druženje. A ljudi su dolazili da kupuju, ne samo iz Šapca. Uživali smo ugled i bili smo poznati svuda. Što kažu: „Gde mi je Nama, idemo u robnu kuću, mogu tu sve da kupim.“ Sve da kupim- zaključuje.
Taj život više ne postoji, ali ga pamte oni čiji je radni vek obeležio. U njihovom sećanju Nama još ima pune rafove, prepoznatljive uniforme, kolege za zajedničkim stolom i kupca kojem se trgovac obraća sa poštovanjem.
Iz serijala „Fabrike koje pamte ljude“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
