„U životu je važno za šta se čovek opredeli. Mislim da treba da vodi računa za šta je predodređen, šta voli, a isto tako da li njegove mogućnosti odgovaraju tome što je izabrao. Mene je od malih nogu zanimao čovek kao duhovno biće, ne čovek kao fizičko biće. To izučavaju lekari. Ako uzmete, recimo, sisare i ljudsku vrstu, manje- više svi imaju iste organe. Ali duh čoveka je nešto posebno, verovatno vezan za najrazvijeniji organ kod čoveka, a to je mozak. Prema tome, vođen tom idejom, ja sam se opredelio da studiram društvene nauke“, reči su akademika prof. dr Momčila Spremića iz njegovog biografskog intervjua objavljenog na zvaničnoj internet stranici Srpske akademije nauka i umetnosti, snimljenog 18.12.2018. godine.
Njegov put je logično vodio od osnovne škole u Dragincu, preko valjevske i lozničke gimnazije, izuzetnog poznavanja latinskog jezika i stručnih usavršavanja u Peruđi, Strazburu i Napulju, sve do Katedre za opštu istoriju srednjeg veka i pomoćne istorijske nauke Beogradskog univerziteta i zavičaja kome je ostao privržen tokom cele karijere.
Akademik prof. dr Momčilo Spremić, redovni član Odeljenja istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti, rođen je 29. avgusta 1937. godine u Donjoj Badanji kod Loznice.
Odrastanje u svešteničkoj porodici i uspomene iz detinjstva
Spremićev otac, po struci teolog, radni vek je proveo kao katiheta i sveštenik. Iako mu je Drugi svetski rat prekinuo to interesovanje, ostao je strastveni čitalac i redovni pretplatnik na sva kola Srpske književne zadruge.
-Nasledio sam sva četiri toma Enciklopedije Stanoja Stanojevića. Otac je imao svoju biblioteku, zanimao se isključivo za društvene nauke i otuda sam i ja pošao tim putem- priča.
Kad je otišao na studije, roditelji su bili srećni što nastavlja nauke koje su posebno voleli. Prvo mesto službovanja otac je dobio upravo u mestu Spremićevog rođenja, gde je ostao svega dve i po godine, nakon čega se porodica seli u varošicu Draginac.
-Moj pradeda dao je velike pare 1902. godine da kralj Aleksandar Obrenović to mesto proglasi za varošicu. I ono je proglašeno i ostalo je u tom statusu. Uspomene iz detinjstva su jake- te dane sam proveo bezbrižno, sa drugovima, sinovima učitelja i trgovaca- priseća se akademik.
O porodičnom okruženju, zavičajnim korenima i prosvetiteljskom duhu svešteničkog doma svedoči profesor istorije iz Loznice Zoran Tošić, koji je bio Spremićev student.
-Te svešteničke porodice su u to vreme bile vrlo prosvećene, blizu nauke, knjiga i tradicionalnih vrednosti. To je profesoru dalo kvalitet da se iskristališe za pravog naučnika. Bio je izuzetno ponosan na svoj kraj. Kada bismo se na početku godine upoznavali na predavanjima, on bi, čim čuje odakle smo, govorio: „Zemljaci moji“ i uvek imao samo reči hvale. Imao je tu metodologiju koju je uspeo da prenese mnogima iz moje generacije, a ona je podrazumevala temeljan rad, zasnovan na istraživanju arhiva, literature, a pre svega posvećenosti razumevanju istorije- navodi Tošić za portal „Distrikt“.
Akademik Spremić predavao mu je pomoćne istorijske nauke dva semestra, a uža oblast mu je bila opšta srednjovekovna, a naročito nacionalna istorija srednjeg veka.
Predavanja koja se slušaju više puta
-Upisao sam Filozofski fakultet u Beogradu 1978. godine. Imao sam sreću da u tom trenutku na predavanjima zateknem profesore koji su bili neosporni autoriteti. Momčilo Spremić mi je predavao pomoćne istorijske nauke. Bio je izuzetan predavač, vrlo sugestivan, vrlo omiljen među studentima. Na predavanjima Radovana Samardžića, tada već akademika, koji je bio ekspert za dubrovačku istoriografiju, odnosno Dubrovački arhiv i Momčila Spremića mogli ste da vidite i studente sa nekih drugih fakulteta- prava, ekonomije, geografije, istorije umetnosti i arheologije. To je meni u tom trenutku bilo malo čudno, ali posle sam shvatio da su i tada znanje i interesantnost njegovih predavanja stvarno plenili pažnju studenata- ističe Tošić.
U osnovnu školu, osnovanu još 1839, Spremić je pošao u jesen 1944. godine, u danima neposredno nakon oslobođenja. Pamti lepu zgradu, sa tradicijom u tom trenutku dužom od veka. Svaki razred je, kako se seća, imao svoju veliku učionicu.
-Prvu godinu u školi i išli smo i nismo išli. Učitelj nas pozove i kaže: „Naučite slovo A i B“, i on nam napiše A i B, „i dođite kroz sedam dana.“ I onda V i G, „i dođite kroz sedam dana.“ Tako je bilo prva dva-tri meseca. Posle se situacija stabilizovala, ali bukvar nismo imali sve do zimskog raspusta- evocira uspomene na osnovnu školu akademik.
Posebno mu je u sećanju ostao učitelj koji je između dva rata radio u Makedoniji i vratio se u Srbiju na početku Drugog svetskog rata.
-Bio je izuzetno skroman, pošten, učen čovek, koji je na mene ostavio vrlo dubok utisak. Ja sam učio četiri razreda osnovne škole i osam razreda državne realne gimnazije. Učio me tokom cele osnovne škole, ne samo pisanje i čitanje, već i kako se piše pismo ili adresira koverat. Bio je jedan narodni čovek, vezan za narod, vrlo skroman- priča.
Kao zanimljiv kuriozitet iz porodične istorije, Spremić navodi da su se njegov deda i pradeda obogatili izvozeći suvu šljivu u Beč, gde je pradeda odlazio nekoliko puta, naučivši osnovne reči nemačkog jezika, što mu je kasnije spaslo život u Prvom svetskom ratu.
Njegov obrazovni put nakratko se ukrstio sa profesionalnim radom članova njegove porodice na vrlo zanimljiv način. Pred kraj gimnazijskog školovanja, dogodilo se da su njegova tetka i teča došli iz Valjeva u Loznicu i bili mu profesori jednu godinu u tamošnjoj gimnaziji.
-Veliki uticaj na mene imao je izvesni profesor Zorčić, koji je predavao istoriju i latinski jezik i bio pravi intelektualac. On me motivisao da izučavam klasičnu filologiju- napominje.
Spremić posebno govori o utisku koji su na njega ostavila dela Ive Andrića, naročito „Na Drini ćuprija“.
-To je divnim stilom opisana istorija. Andrić je išao hronološki pod turskim carstvom, prateći situaciju sve do svog vremena. Kad sam upisao fakultet i počeo da slušam prva predavanja predratnih profesora, osetio sam da sam našao mesto koje mi odgovara- priznaje Spremić.
Filozofski fakultet i prelomna uloga latinskog jezika
Spremićevom opredeljenju prethodilo je promišljanje koji odabir napraviti između književnosti, umetnosti i istorije, pri čemu je zaključio da je istorija najsveobuhvatnija jer zahteva poznavanje svih delatnosti čoveka u određenom dobu.
-Istorija mora poznavati političke prilike, ekonomiju, ali i književnost i umetnost određenog doba. Ta ideja vodilja dovela me je na Filozofski fakultet u Beogradu, najstariji fakultet našeg univerziteta sa dugom tradicijom i čuvenim profesorima poput Georgija Ostrogorskog, Viktora Novaka, Vase Čubrilovića i Ivana Božića- naglašava.
Akademik ističe da su za izučavanje istorije potrebna tri filološka preduslova- poznavanje latinskog, starosrpskog i grčkog.
-Mi Srbi nismo latinski narod, ali sticajem okolnosti najviše izvora za srpsku istoriju ima na latinskom jeziku. Stari srpski i vizantijski arhivi nisu sačuvani zbog navale Turaka i kasnije istorije posle srednjeg veka. Međutim, sačuvani su Dubrovački i Mletački arhiv, koji sadrže više podataka za srpski narod nego svi ostali izvori zajedno- naglašava akademik.
Uveren je da je, pored visokog proseka, glavni razlog njegovog ostanka i angažmana na fakultetu bilo upravo odlično poznavanje latinskog jezika. O tome svedoči i detalj za koji smatra da mu je opredelio život.
-Profesor Božić je predavao opštu istoriju srednjeg veka, evropsku istoriju. Istorijske činjenice je ilustrovao pojedinim pasusima iz karolinške epohe, latinskim izvorima. Postoje takozvani Annales Regni Francorum (Anali Franačkog kraljevstva). Pisac Ajnhard je napisao Vita Karoli Magni, „Život Karla Velikog” na latinskom jeziku. Profesor Božić nam je dao po jedan pasus da prevedemo za sledeći čas. Kada jedan kolega nije znao da prevede, ja sam se javio i on na moje prevođenje nije imao nikakvu primedbu. Kasnije bi mi se uvek obraćao kad neko nešto nije znao da prevede i pitao me kako bih to ja uradio- seća se Spremić.
Na narednoj, trećoj godini, takođe je slušao opštu istoriju srednjeg veka. U Italiji je, u Peruđi, osnovan Univerzitet za strance (Universita per Stranieri), na kom je negovana italijanska kultura, prevashodno društvene nauke. Pored toga, u Peruđi je postojao i univerzitet gde su se mogli studirati i tehnika i druge nauke. Studije na tom univerzitetu bile su dobro organizovane, a dolazili su profesori iz cele Italije- Rima, Milana, Torina.
Foto: Momčilo Spremić dobitnik nagrade „Vladimir Ćorović“
-Pre polaska sam se javio profesoru Božiću za savet, pošto sam video da me zapazio. I on mi je rekao: „Slušajte, jezik, književnost, ali slušajte istoriju“. Tamo sam došao sa oskudnim italijanskim jezikom koji se onda vrlo malo učio kod nas, maltene nisam znao „buongiorno”. Brzo sam savladao taj jezik, a istoriju sam slušao sa velikim uživanjem. Marčelo Grego je bio odličan pedagog, predavao je sa toliko strasti i znanja da je to na mene ostavilo neizbrisiv trag- ističe.
Kako su se Spremićeve studije bližile kraju, otvorilo se pitanje njegovog ostanka na fakultetu. Zahvaljujući tome što je temeljno znao latinski jezik, savladao italijanski i pokazao veliko interesovanje za arhivska istraživanja i srednjovekovnu istoriju, profesor Ivan Božić ga je predložio za asistenta na Katedri za istoriju srednjeg veka.
-To je bio prelomni trenutak u mom životu. Izbor za asistenta mi je otvorio vrata ka radu u arhivima, pre svega u Dubrovačkom arhivu, gde sam kasnije proveo godine istražujući građu za svoju magistarsku i doktorsku disertaciju, kao i za kasnije monografije o Đurađu Brankoviću i srpskom srednjem veku- navodi Spremić.
Usavršavanje u Strazburu, susret sa Danilom Kišom i Pariz
Po završetku osnovnih studija, dobio je ponudu i od čuvenog profesora Vase Čubrilovića na Katedri za Novi vek.
-Čubrilović me pozvao u kabinet i ponudio mi da izučavam 19. vek. Kada sam mu rekao da sam se već dogovorio sa profesorom Božićem, on mi je, u svom duhovitom stilu, poput sveštenika koji pita mladu na venčanju, rekao: „Ako si se njemu obećao, nećemo kvariti.“ Tako sam ostao na onome što je bilo moje prvo opredeljenje- objašnjava.
U to vreme uvode se postdiplomske studije, te Spremić postaje deo prve generacije koja ih je upisala. Nakon godinu dana asistentskog staža, dobija jednogodišnju stipendiju na Univerzitetu u Strazburu u Francuskoj kod profesora Fredija Tirijea, stručnjaka za istočnu politiku Venecije.
Spremić je tamo dobio jedno od tri odlikovanja organizacije Alliance Française za najbolje studente, a vreme je provodio u društvu tada još nepoznatog mladog pisca Danila Kiša. Boravak u Francuskoj koristio je i za odlaske u Pariz, gde je u Nacionalnoj biblioteci istraživao građu, a na Sorboni slušao predavanja čuvenog egiptologa profesora Žana Leklana.
-Pristalica sam da se u manjim sredinama osnivaju univerziteti. Oni dižu kulturni nivo te sredine. Jedan mlad čovek, koji želi da se bavi naukom, ako ode na jedan veliki svetski univerzitet, kao ja, sa 26 godina, u Pariz, na Sorbonu, mnogo lakše proširi vidike i stekne jedan dijapazon koji će mu dati širinu i u bavljenju naukom- naglašava prof. dr Spremić.
Po povratku u Beograd odbranio je magistarski rad o tributima ili turskim haračima koje su balkanske vazalne zemlje plaćale sultanu, utvrdivši da je Srbija plaćala najveći harač od 50.000 dukata, kao i šta je taj novac značio za ekonomiju turske carevine.
Doktorsku disertaciju „Dubrovnik i Aragonci 1442-1495“ pripremio je u Napulju, na Institutu za istorijske studije koji je osnovao filozof i istoričar Benedeto Kroče. Spremićev doktorat bio je vezan za istraživanje odnosa sa Aragonskom državom, koja je u poznom srednjem veku obuhvatala Aragon, Kataloniju, Sardiniju, Baleare, Siciliju i južnu Italiju.
U Dubrovačkom arhivu proveo je gotovo tri decenije istražujući građu na latinskom i italijanskom jeziku. U tim istraživanjima bavio se, između ostalog, trgovinom, novačnim poslovanjem i privredom srednjovekovne Srbije, a među nalazima koje je izdvojio bili su podaci o uvozu tkanina iz Katalonije, da su se u Smederevu u vreme despota Đurađa Brankovića pisale menice, kao i značaj eksploatacije srebra i zlata za uspon Srbije, zbog čega je, kako je rekao, u Evropi nazivana Terra metallica.
Njegov nekadašnji student Zoran Tošić svedoči o, kako kaže, „rudarskom“ arhivskom radu.
-Rad u Dubrovačkom arhivu je zahtevao ogromno znanje jezika i mesece provedene u prostoru koji je inspirativan samo za naučnike. Profesor Spremić nam je na predavanjima pričao da je u arhivu radio danima i satima bez prekida, do te mere da bi se vreme izgubilo. Jednom nam je rekao: „Našao sam se u situaciji da prisustvujem sastanku Velikog veća.“ Znači, on je totalno ušao u materiju i u tom trenutku postao deo te istorije- kaže profesor Tošić.
Profesor i pedagog- sećanja njegovih studenata
Na Filozofskom fakultetu Spremić je prošao sva zvanja do redovnog profesora i šefa Katedre za opštu istoriju srednjeg veka i pomoćne istorijske nauke. Nakon penzionisanja Viktora Novaka preuzeo je i nastavu latinske paleografije i diplomatike. Zanimljivo je da je, osim istoričarima, držao predavanja i arheolozima i istoričarima umetnosti.
Za sebe kao predavača kaže da je nastojao da kod studenata neguje retoriku. Bilo je studenata koji su položili kod njega, pa su se vraćali da iznova slušaju predavanja. Njegov bivši student, sada profesor istorije, Zoran Tošić, ističe da su imali sreće da im predaju opštepriznati autoriteti ne samo jugoslovenske, nego i evropske istoriografije.
-Naše grupe su bile male, od šest do desetak studenata. Ja sam kod profesora Spremića radio seminarski rad posvećen profesoru Diniću i geografiji srednjovekovnih srpskih zemalja, a kasnije sam diplomirao kod profesora Ljušića na Mišarskoj bici- navodi Tošić.
Tošić opisuje i specifičan akademski odnos koji su profesori tog doba imali prema studentima.
-Profesori su držali strogi akademski otklon. Spremić je bio vrlo povučen, porodičan čovek. Nikada nisam pročitao da je učestvovao u nekim dnevnopolitičkim temama ili da je bio potpisnik nekih inicijativa. On je istinski naučnik, posvećen metodologiji zasnovanoj na arhivima i literaturi. Po njegovom nagovoru provodili smo dane u Biblioteci SANU čitajući literaturu koja nam je širila viziju istorije- navodi.
Decenijama kasnije, putevi profesora i njegovog nekadašnjeg studenta ponovo su se ukrstili u Muzeju Jadra u Loznici, gde je profesor Tošić radio kao kustos i upravnik.
-Posle fakulteta, počeo sam da radim u Centru za kulturu u Loznici, prvo kao direktor, a kasnije kao kustos i upravnik Muzeja Jadra. Imao sam čast da mog profesora Momčila Spremića ugostim u Muzeju Jadra kada je došao da otvori jednu izložbu o srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Taj susret je bio vrlo dirljiv za mene. I njemu je bilo izuzetno drago što je ponovo u svom zavičaju- priseća se profesor Tošić.
Pred kraj univerzitetske karijere, Spremić je izabran za dopisnog člana SANU 2003. godine, a 2009. za redovnog člana SANU. U sklopu projekta „Srbija i italijanske države u poznom srednjem veku“ objavio je knjigu „Srbija i Venecija u poznom srednjem veku“ koja je doživela dva izdanja.
Svoje bogato naučno iskustvo i decenije posvećene proučavanju prošlosti akademik Spremić sažima uvidom o padu Novog Brda 1. juna 1455. godine- najbogatijeg rudarskog grada na Balkanu posle Carigrada, kojim je prekinut prirodni razvoj srednjovekovne Srbije kao balkanske i evropske države.
-Istorija daje veliku mudrost, ali treba je jako dobro poznavati. Površno poznavanje istorije daje krivu sliku, zato što oni koji je površno poznaju smatraju da se nešto može obnoviti što je bilo. Međutim, jako dobro poznavanje istorijskih činjenica osvetljava čoveka i osvetljava društvo koje se razvija kao reka u jednom pravcu, bez mogućnosti povratka- zaključuje akademik prof. dr Momčilo Spremić.
Biografija
-Rođen 29. avgusta 1937. godine u Donjoj Badanji kod Loznice, u svešteničkoj porodici.
-Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu (grupa za istoriju), doktor nauka
-Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, redovni profesor od 1983. godine, u penziji.
-Dugogodišnji šef Katedre za opštu istoriju srednjeg veka i pomoćne istorijske nauke.
-Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2003, a za redovnog člana 2009. godine.
-Član Naučnog veća Vizantološkog instituta SANU
-Član Upravnog odbora Etnografskog instituta SANU
-Članstvo u odborima SANU
-Odbor za visoko obrazovanje SANU
Pristupna akademska beseda
„Despot Stefan Branković Slepi“
-Članstvo u stručnim udruženjima
Društvo prijatelja Svete Gore
Urednički rad
Smederevski zbornik, član redakcije
-Nagrada Vukove zadužbine, Zlatni ključ grada Smedereva, Nagrada iz fonda Dušana Baranina, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden Kantakuzine Branković Prvog stepena; Orden viteza zaslužnog za Republiku Italiju (odlikovanje predsednika Republike Italije)
-Najvažnija dela: „Despot Đurađ Branković i njegovo doba“ (četiri izdanja), „Srbija i Venecija u poznom srednjem veku“, „Dubrovnik i Aragonci 1442-1495“, kao i brojne studije iz oblasti ekonomske i društvene istorije.
Izvori: Srpska akademija nauka i umetnosti (www.sanu.ac.rs)- biografija i autobiografski video akademika prof. dr Momčila Spremića, autor Aleksandar Mandić.
Iz serijala „Dužni velikanima“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Loznica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
