Из градског живота у Новом Саду, у којем су обоје имали посао, Снежана и Небојша Михаиловић пре осам година одлучили су да направе велики заокрет. Са сином су живот наставили на селу, у Љутицама код Коцељеве, где су одлучили да се баве овчарством. Данас имају стадо од 130 оваца расе ил де франс, а оно што су створили заједничким радом за њих је много више од имовине – то је доказ да су донели одлуку у коју и данас верују.
Снежана и Небојша упознали су се у Новом Саду. Она је радила у дому за децу са сметњама у развоју, Небојша на грађевини. После рођења сина преселили су се у Босну, у Небојшину породичну кућу. Тамо су извесно време живели, а онда донели нову, важну одлуку – да се врате у Србију, ближе Снежаниним родитељима, и започну нови живот.
„Ми смо се баш упознали у Новом Саду и тако смо ту и почели живот. Из Новог Сада ја сам тамо радила, он је радио. Ја сам радила у дому за децу са сметњама у развоју, а Небојша је радио на грађевини. Одатле, кад се дете родило, одлазимо у Босну, дакле, Небојша је рођен одатле и породиčna кућа му је тамо. И тамо живимо неко време. После тога одлучимо да дођемо овде у Србију, ближе мојим родитељима и да започнемо неки нови живот“, прича Снежана.
Тај нови живот нису започели са великим капиталом. Прво су продали Небојшину кућу у Босни, а потом у Снежанином завичају купили имање од два хектара, са кућом и помоћним објектима. За њих је то био нови почетак, али и прилика да остваре нешто о чему су дуго размишљали.
Прве овце биле су тек почетак.
„Купили смо прво 35 и тако сваке године смо куповали по 30 оваца и скупили смо на 130 комада“, присећа се Небојша.
Корак по корак, мало по мало, стадо је расло. Од почетног капитала створили су производњу од које данас живе, а оно што су стекли није дошло преко ноћи. Свака нова овца значила је нову обавезу, али и још један корак ка животу који су желели.
Небојша није имао дилему да ли жели да се врати на село. Одрастао је са том жељом и овчарство је за њега било више од посла.
„Лепше је ипак на селу и свој газда бити. Тако сам маштао, баш тако да будем на селу и да гајим овце“, каже Небојша, који је свој сан успео да оствари.
Снежани, с друге стране, живот на селу није био непознат. Одрасла је на селу и зна шта значи радити од јутра до вечери. Зато, каже, ни прелазак из града није био толико тежак колико би се некоме могло учинити.
„Па знате како, ја сам одрасла на селу, није ми ни страно ни ново. Значи, преживи сад, ако нећеш у граду да радиш, онда немаш ти шта друго него на село, је л’ тако? У принципу, волимо. Да не волимо, не би ово ни радили“, каже Снежана.
Градски живот, признаје, био је лакши. Мање прљавштине, мање физичког посла и више слободног времена. Али на селу су добили нешто што им је било важније – осећај да раде за себе.
„Било је лакше, наравно, градски живот је другачији. Овде је мало теже и прљавије, али опет, овде си свој на своме. Ти си газда, радиш како хоћеш, колико хоћеш, тако да мислим да је ово у принципу много боље“, каже Снежана.
А „свој на своме“ у њиховом случају значи и да нема слободног дана. О овцама се мора бринути без обзира на временске прилике, празнике или умор.
Све послове деле. Док једно ради један, друго преузима други део посла. Тако функционишу већ годинама.
„Кренемо ујутро са кафом и кренемо. Она ради један посао, ја други и тако мора“, објашњава Небојша.
Није увек лако. Нарочито када временски услови не иду наруку, а обавезе не могу да чекају.
„Онда кад је тешко и кад, знате како, видите како је сунце… Значи, ја морам да радим по сунцу и по киши и по снегу. А не, нико не пита. Овца, она не зна да каже: ја нећу сад да једем. Она мора да једе. Има тешког и лаког, али опет урадиш, склониш се, одмориш се, наставиш даље“, објашњава Снежана.
За стадо храну купују, а приход остварују продајом јагањаца. Посао захтева стална улагања, али Михаиловићи не планирају да стану на 130 грла.
Оно што је посебно важно у њиховој причи јесте то што посао већ прелази и на најмлађег члана породице.
Једанаестогодишњи Живорад не гледа на овце као на обавезу. За њега је то део живота у којем је одрастао.
„Храним јагњце, овце и тако. Волим ово и волим овај посао. Па лепо ми је село, имам другара и ето, тако волим то. Кад стигне ново јагње, ја га храним на флашицу“, каже Живорад.
Име је добио по деди по мајци, а чини се да већ сада добро зна шта значи бити део породичног газдинства. Још је рано говорити о томе да ли ће једног дана наставити очевим путем, али његова заинтересованост за овце показује да му живот на селу није наметнут – он га прихвата као свој.
За Снежану и Небојшу, међутим, најважније је што све што имају стварају заједно.
Одлука да напусте град и започну нови живот на селу није била лака. Било је ризика, улагања, тешких дана и много рада. Али данас, када погледају своје стадо, имају и резултат који се може измерити – 130 оваца, имање и посао који су сами створили.
И зато кажу да се ни због једног корака не кају.
Њихов план је да производњу наставе да шире, али без великих речи и великих обећања. Онако како су је и започели – постепено.
Од 35 оваца до стада од 130 грла прошло је осам година. Иза тог броја нису само овце, већ јутра проведена у штали, рад по киши, снегу и сунцу, породична слога и вера да се од свог рада може живети.
За Михаиловиће, одлазак из града није био корак уназад. Био је то корак ка животу који су сами изабрали.
У Љутицама су пронашли оно што су тражили – свој кров, свој посао и своје место под сунцем. А њихов највећи капитал нису само хектари и стадо, већ породица која све што има ствара заједно.
Из серијала „Остају и опстају“. Пројекат је суфинансиран из буџета општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
