Има газдинстава која се граде годинама, корак по корак, уз много рада, одрицања и вере да ће се труд једног дана исплатити. Таква је и прича породице Исaиловић, која већ две и по деценије свој живот гради на селу.
За Слободана Исaиловића одлука да остане на свом имању није била само избор занимања. Био је то избор начина живота – да буде свој на своме, ствара породицу и сопствени капитал и да настави оно што су започеле претходне генерације.
„Ту сам се једноставно пронашао. Одговарало ми је то што ме нико не ремети, што сам свој на своме, где ћу да стварам породицу, свој капитал и то је то. То ме је највише и задржало. Времена нису била баш лака, била су понекад и тешка, али сам се једноставно ту нашао и видео да ми је то најсигурније“, прича Слободан.
ОД ЧЕТИРИ КРАВЕ ДО 45 МУЗНИХ ГРЛА
Почетак, међутим, није ни изблиза личио на данашњу фарму. Слободан се сећа маја 1995. године, када су купили прве краве и почели да производе и продају млеко.
„Почели смо са четири краве и 15 литара млека, а сада смо дошли до неких 900 литара и 45 музних крава“, каже Слободан.
Између та два броја – четири и 45 крава, односно 15 и око 900 литара млека – стало је 30 година рада. Било је потребно проширивати стадо, улагати у производњу, бринути о храни за стоку, обнављати механизацију и свакодневно бити уз животиње.
Фарма се није створила преко ноћи. Расла је заједно са породицом и њеним потребама, а сваки нови корак значио је и нову обавезу.
АНITA: КАД СТЕ НАВИКЛИ ДА РАДИТЕ, ПОСАО ВАС ВЕЖЕ
У свему томе Слободан није био сам. Велика подршка била му је супруга Анита, која је доласком у нови дом прихватила и живот на фарми.
За њу је рад на газдинству постао део свакодневице. Од раног јутра до вечери има посла, али Анита каже да човеку који је навикао да ради такав живот не пада тешко на исти начин као некоме ко није навикао на обавезе.
„Једноставно, људима који су навикли да раде то не пада тешко. Нама је, просто, кад немамо обавеза, чудно. Од јутра до увече си у обавезама. Ми просто радимо једно, друго, све се то веже у круг до увече и то је то. Али то је навика и вероватно због тога није тешко, а ту је и та љубав према стоци“, каже Анита.
Њене речи можда најбоље описују свакодневицу на једном сточарском газдинству. Радни дан нема прецизно одређено радно време, а обавезе се не завршавају када се затвори капија фарме.
НИКОЛА: ВОЛИМ КРУПНУ СТОКУ И У ТОМЕ ВИДИМ БУДУЋНОСТ
Љубав према селу и сточарству Исaиловићи су пренели и на своју децу. Синови су већ укључени у послове на имању, а Никола све више размишља о томе да настави породичним путем.
Њега, како каже, посебно привлачи рад са крупном стоком.
„У суштини, не планирам да се бавим овим само за неке своје потребе, а конкретно, што се тиче овога, волим животиње, волим крупну стоку и зато ме испуњава да будем уз њих и да то радим. Видим ту неку будућност“, каже Никола.
За млађу генерацију, то је можда и најважнији тренутак – када породични посао престане да буде само обавеза и постане лични избор.
ПОСАО КОЈИ НЕ ПОЗНАЈЕ ПРАЗНИК
На фарми нема много простора за предах. Стока не зна за празник, викенд или годишњи одмор. Храњење, муже, чишћење и остали послови морају да се обаве сваког дана.
Никола, који је одрастао уз такав живот, каже да тежина посла много зависи од тога да ли човек у њему проналази задовољство.
„Ко ово воли да ради, стварно му није нека мука. Не могу да кажем да је лакше него седети у столици, али када то стварно неко воли, не представља му неки проблем. Мислим, опет доста значи то што имамо нешто од овога, што се види напредак и што стварно може доста тога да се оствари из овог посла“, објашњава Никола.
Иза његових речи стоји оно што се на газдинству најбоље види – резултат рада. Када се после година труда стадо повећа, производња порасте и имање напредује, лакше је поднети и дане када је посао тежи него иначе.
СТАНА: „ТО МИ ЈЕ СРЦЕ ВЕЋЕ НЕГО АЈФЕЛОВА КУЛА“
За породицу Исaиловић, остајање на селу није само питање посла и прихода. То је и наставак породичне традиције.
Они су четврта генерација која остаје на свом огњишту. Зато посебну тежину имају речи баке Стане, која са поносом гледа на своје потомке и њихову одлуку да остану на имању.
Њена жеља је да наследници наставе оно што је породица деценијама стварала.
„Има девојчицу и желе да остану, да наставе да се баве тиме и даље. То ми је много драго, то ми је срце веће него Ајфелова кула. Али, е, ово је црн хлеб, који нема ни Нову годину, ни Божић, ни славу, ни море, ни годишњи одмор“, каже бака Стана.
У једној реченици стала је цела сложеност живота на селу. И понос због онога што остаје иза једне генерације, али и свест да је за такав живот потребно много одрицања.
А ГДЕ ЈЕ МЛЕКО, ТУ ЈЕ И МЕД
Исаиловићи нису све карте ставили само на сточарство. На њиховом имању има места и за пчеле.
Имају око 50 кошница, а о пчелама, уз остале послове, брине и деда Драгиша. Ни тај посао није лак, али је још један део породичне производње и још један начин да се на сопственом имању створи додатни приход.
„Могу ја да им помогнем колико могу и колико стигнем око пчела и тако“, каже деда Драгиша.
Тако је једно домаћинство, које је некада почело са свега неколико крава, временом проширило производњу и на пчеларство.
ОГЊИШТЕ КОЈЕ НЕ ЖЕЛЕ ДА УГАСЕ
Када се данас погледа газдинство Исaиловића, тешко је замислити његов почетак. Од четири краве и 15 литара млека стигли су до фарме са 45 музних крава и производње од око 900 литара млека.
Али бројеви су само један део приче.
Други, много важнији, јесте породица која је све то стварала заједно и која жели да оно што је започето пре више од две и по деценије не буде прекинуто.
Слободан је остао на свом имању јер је ту, како каже, пронашао сигурност. Анита је прихватила живот у којем се ради од јутра до вечери. Њихова деца већ уче посао и размишљају о будућности на истом месту, док најстарије генерације са поносом гледају како се породична прича наставља.
Јер да би на селу текли млеко и мед, није довољно имати земљу и стоку. Потребни су рад, истрајност, љубав према ономе што се ради и, можда најважније, људи који верују да вреди остати.
А Исaиловићи у то и даље верују.
Из серијала „Остају и опстају“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
