Ima gazdinstava koja se grade godinama, korak po korak, uz mnogo rada, odricanja i vere da će se trud jednog dana isplatiti. Takva je i priča porodice Isailović, koja već dve i po decenije svoj život gradi na selu.
Za Slobodana Isailovića odluka da ostane na svom imanju nije bila samo izbor zanimanja. Bio je to izbor načina života – da bude svoj na svome, stvara porodicu i sopstveni kapital i da nastavi ono što su započele prethodne generacije.
„Tu sam se jednostavno pronašao. Odgovaralo mi je to što me niko ne remeti, što sam svoj na svome, gde ću da stvaram porodicu, svoj kapital i to je to. To me je najviše i zadržalo. Vremena nisu bila baš laka, bila su ponekad i teška, ali sam se jednostavno tu našao i video da mi je to najsigurnije“, priča Slobodan.
OD ČETIRI KRAVE DO 45 MUZNIH GRLA
Početak, međutim, nije ni izbliza ličio na današnju farmu. Slobodan se seća maja 1995. godine, kada su kupili prve krave i počeli da proizvode i prodaju mleko.
„Počeli smo sa četiri krave i 15 litara mleka, a sada smo došli do nekih 900 litara i 45 muznih krava“, kaže Slobodan.
Između ta dva broja – četiri i 45 krava, odnosno 15 i oko 900 litara mleka – stalo je 30 godina rada. Bilo je potrebno proširivati stado, ulagati u proizvodnju, brinuti o hrani za stoku, obnavljati mehanizaciju i svakodnevno biti uz životinje.
Farma se nije stvorila preko noći. Rasla je zajedno sa porodicom i njenim potrebama, a svaki novi korak značio je i novu obavezu.
ANITA: KAD STE NAVIKLI DA RADITE, POSAO VAS VEŽE
U svemu tome Slobodan nije bio sam. Velika podrška bila mu je supruga Anita, koja je dolaskom u novi dom prihvatila i život na farmi.
Za nju je rad na gazdinstvu postao deo svakodnevice. Od ranog jutra do večeri ima posla, ali Anita kaže da čoveku koji je navikao da radi takav život ne pada teško na isti način kao nekome ko nije navikao na obaveze.
„Jednostavno, ljudima koji su navikli da rade to ne pada teško. Nama je, prosto, kad nemamo obaveza, čudno. Od jutra do uveče si u obavezama. Mi prosto radimo jedno, drugo, sve se to veže u krug do uveče i to je to. Ali to je navika i verovatno zbog toga nije teško, a tu je i ta ljubav prema stoci“, kaže Anita.
Njene reči možda najbolje opisuju svakodnevicu na jednom stočarskom gazdinstvu. Radni dan nema precizno određeno radno vreme, a obaveze se ne završavaju kada se zatvori kapija farme.
NIKOLA: VOLIM KRUPNU STOKU I U TOME VIDIM BUDUĆNOST
Ljubav prema selu i stočarstvu Isailovići su preneli i na svoju decu. Sinovi su već uključeni u poslove na imanju, a Nikola sve više razmišlja o tome da nastavi porodičnim putem.
Njega, kako kaže, posebno privlači rad sa krupnom stokom.
„U suštini, ne planiram da se bavim ovim samo za neke svoje potrebe, a konkretno, što se tiče ovoga, volim životinje, volim krupnu stoku i zato me ispunjava da budem uz njih i da to radim. Vidim tu neku budućnost“, kaže Nikola.
Za mlađu generaciju, to je možda i najvažniji trenutak – kada porodični posao prestane da bude samo obaveza i postane lični izbor.
POSAO KOJI NE POZNAJE PRAZNIK
Na farmi nema mnogo prostora za predah. Stoka ne zna za praznik, vikend ili godišnji odmor. Hranjenje, muže, čišćenje i ostali poslovi moraju da se obave svakog dana.
Nikola, koji je odrastao uz takav život, kaže da težina posla mnogo zavisi od toga da li čovek u njemu pronalazi zadovoljstvo.
„Ko ovo voli da radi, stvarno mu nije neka muka. Ne mogu da kažem da je lakše nego sedeti u stolici, ali kada to stvarno neko voli, ne predstavlja mu neki problem. Mislim, opet dosta znači to što imamo nešto od ovoga, što se vidi napredak i što stvarno može dosta toga da se ostvari iz ovog posla“, objašnjava Nikola.
Iza njegovih reči stoji ono što se na gazdinstvu najbolje vidi – rezultat rada. Kada se posle godina truda stado poveća, proizvodnja poraste i imanje napreduje, lakše je podneti i dane kada je posao teži nego inače.
STANA: „TO MI JE SRCE VEĆE NEGO AJFELOVA KULA“
Za porodicu Isailović, ostajanje na selu nije samo pitanje posla i prihoda. To je i nastavak porodične tradicije.
Oni su četvrta generacija koja ostaje na svom ognjištu. Zato posebnu težinu imaju reči bake Stane, koja sa ponosom gleda na svoje potomke i njihovu odluku da ostanu na imanju.
Njena želja je da naslednici nastave ono što je porodica decenijama stvarala.
„Ima devojčicu i žele da ostanu, da nastave da se bave time i dalje. To mi je mnogo drago, to mi je srce veće nego Ajfelova kula. Ali, e, ovo je crn hleb, koji nema ni Novu godinu, ni Božić, ni slavu, ni more, ni godišnji odmor“, kaže baka Stana.
U jednoj rečenici stala je cela složenost života na selu. I ponos zbog onoga što ostaje iza jedne generacije, ali i svest da je za takav život potrebno mnogo odricanja.
A GDE JE MLEKO, TU JE I MED
Isailovići nisu sve karte stavili samo na stočarstvo. Na njihovom imanju ima mesta i za pčele.
Imaju oko 50 košnica, a o pčelama, uz ostale poslove, brine i deda Dragiša. Ni taj posao nije lak, ali je još jedan deo porodične proizvodnje i još jedan način da se na sopstvenom imanju stvori dodatni prihod.
„Mogu ja da im pomognem koliko mogu i koliko stignem oko pčela i tako“, kaže deda Dragiša.
Tako je jedno domaćinstvo, koje je nekada počelo sa svega nekoliko krava, vremenom proširilo proizvodnju i na pčelarstvo.
OGNJIŠTE KOJE NE ŽELE DA UGASE
Kada se danas pogleda gazdinstvo Isailovića, teško je zamisliti njegov početak. Od četiri krave i 15 litara mleka stigli su do farme sa 45 muznih krava i proizvodnje od oko 900 litara mleka.
Ali brojevi su samo jedan deo priče.
Drugi, mnogo važniji, jeste porodica koja je sve to stvarala zajedno i koja želi da ono što je započeto pre više od dve i po decenije ne bude prekinuto.
Slobodan je ostao na svom imanju jer je tu, kako kaže, pronašao sigurnost. Anita je prihvatila život u kojem se radi od jutra do večeri. Njihova deca već uče posao i razmišljaju o budućnosti na istom mestu, dok najstarije generacije sa ponosom gledaju kako se porodična priča nastavlja.
Jer da bi na selu tekli mleko i med, nije dovoljno imati zemlju i stoku. Potrebni su rad, istrajnost, ljubav prema onome što se radi i, možda najvažnije, ljudi koji veruju da vredi ostati.
A Isailovići u to i dalje veruju.
Iz serijala „Ostaju i opstaju“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
