Iz gradskog života u Novom Sadu, u kojem su oboje imali posao, Snežana i Nebojša Mihailović pre osam godina odlučili su da naprave veliki zaokret. Sa sinom su život nastavili na selu, u Ljuticama kod Koceljeve, gde su odlučili da se bave ovčarstvom. Danas imaju stado od 130 ovaca rase il de frans, a ono što su stvorili zajedničkim radom za njih je mnogo više od imovine – to je dokaz da su doneli odluku u koju i danas veruju.
Snežana i Nebojša upoznali su se u Novom Sadu. Ona je radila u domu za decu sa smetnjama u razvoju, Nebojša na građevini. Posle rođenja sina preselili su se u Bosnu, u Nebojšinu porodičnu kuću. Tamo su izvesno vreme živeli, a onda doneli novu, važnu odluku – da se vrate u Srbiju, bliže Snežaninim roditeljima, i započnu novi život.
„Mi smo se baš upoznali u Novom Sadu i tako smo tu i počeli život. Iz Novog Sada ja sam tamo radila, on je radio. Ja sam radila u domu za decu sa smetnjama u razvoju, a Nebojša je radio na građevini. Odatle, kad se dete rodilo, odlazimo u Bosnu, dakle, Nebojša je rođen odatle i porodična kuća mu je tamo. I tamo živimo neko vreme. Posle toga odlučimo da dođemo ovde u Srbiju, bliže mojim roditeljima i da započnemo neki novi život“, priča Snežana.
Taj novi život nisu započeli sa velikim kapitalom. Prvo su prodali Nebojšinu kuću u Bosni, a potom u Snežaninom zavičaju kupili imanje od dva hektara, sa kućom i pomoćnim objektima. Za njih je to bio novi početak, ali i prilika da ostvare nešto o čemu su dugo razmišljali.
Prve ovce bile su tek početak.
„Kupili smo prvo 35 i tako svake godine smo kupovali po 30 ovaca i skupili smo na 130 komada“, priseća se Nebojša.
Korak po korak, malo po malo, stado je raslo. Od početnog kapitala stvorili su proizvodnju od koje danas žive, a ono što su stekli nije došlo preko noći. Svaka nova ovca značila je novu obavezu, ali i još jedan korak ka životu koji su želeli.
Nebojša nije imao dilemu da li želi da se vrati na selo. Odrastao je sa tom željom i ovčarstvo je za njega bilo više od posla.
„Lepše je ipak na selu i svoj gazda biti. Tako sam maštao, baš tako da budem na selu i da gajim ovce“, kaže Nebojša, koji je svoj san uspeo da ostvari.
Snežani, s druge strane, život na selu nije bio nepoznat. Odrasla je na selu i zna šta znači raditi od jutra do večeri. Zato, kaže, ni prelazak iz grada nije bio toliko težak koliko bi se nekome moglo učiniti.
„Pa znate kako, ja sam odrasla na selu, nije mi ni strano ni novo. Znači, preživi sad, ako nećeš u gradu da radiš, onda nemaš ti šta drugo nego na selo, je l’ tako? U principu, volimo. Da ne volimo, ne bi ovo ni radili“, kaže Snežana.
Gradski život, priznaje, bio je lakši. Manje prljavštine, manje fizičkog posla i više slobodnog vremena. Ali na selu su dobili nešto što im je bilo važnije – osećaj da rade za sebe.
„Bilo je lakše, naravno, gradski život je drugačiji. Ovde je malo teže i prljavije, ali opet, ovde si svoj na svome. Ti si gazda, radiš kako hoćeš, koliko hoćeš, tako da mislim da je ovo u principu mnogo bolje“, kaže Snežana.
A „svoj na svome“ u njihovom slučaju znači i da nema slobodnog dana. O ovcama se mora brinuti bez obzira na vremenske prilike, praznike ili umor.
Sve poslove dele. Dok jedno radi jedan, drugo preuzima drugi deo posla. Tako funkcionišu već godinama.
„Krenemo ujutro sa kafom i krenemo. Ona radi jedan posao, ja drugi i tako mora“, objašnjava Nebojša.
Nije uvek lako. Naročito kada vremenski uslovi ne idu naruku, a obaveze ne mogu da čekaju.
„Onda kad je teško i kad, znate kako, vidite kako je sunce… Znači, ja moram da radim po suncu i po kiši i po snegu. A ne, niko ne pita. Ovca, ona ne zna da kaže: ja neću sad da jedem. Ona mora da jede. Ima teškog i lakog, ali opet uradiš, skloniš se, odmoriš se, nastaviš dalje“, objašnjava Snežana.
Za stado hranu kupuju, a prihod ostvaruju prodajom jaganjaca. Posao zahteva stalna ulaganja, ali Mihailovići ne planiraju da stanu na 130 grla.
Ono što je posebno važno u njihovoj priči jeste to što posao već prelazi i na najmlađeg člana porodice.
Jedanaestogodišnji Živorad ne gleda na ovce kao na obavezu. Za njega je to deo života u kojem je odrastao.
„Hranim jagnjce, ovce i tako. Volim ovo i volim ovaj posao. Pa lepo mi je selo, imam drugara i eto, tako volim to. Kad stigne novo jagnje, ja ga hranim na flašicu“, kaže Živorad.
Ime je dobio po dedi po majci, a čini se da već sada dobro zna šta znači biti deo porodičnog gazdinstva. Još je rano govoriti o tome da li će jednog dana nastaviti očevim putem, ali njegova zainteresovanost za ovce pokazuje da mu život na selu nije nametnut – on ga prihvata kao svoj.
Za Snežanu i Nebojšu, međutim, najvažnije je što sve što imaju stvaraju zajedno.
Odluka da napuste grad i započnu novi život na selu nije bila laka. Bilo je rizika, ulaganja, teških dana i mnogo rada. Ali danas, kada pogledaju svoje stado, imaju i rezultat koji se može izmeriti – 130 ovaca, imanje i posao koji su sami stvorili.
I zato kažu da se ni zbog jednog koraka ne kaju.
Njihov plan je da proizvodnju nastave da šire, ali bez velikih reči i velikih obećanja. Onako kako su je i započeli – postepeno.
Od 35 ovaca do stada od 130 grla prošlo je osam godina. Iza tog broja nisu samo ovce, već jutra provedena u štali, rad po kiši, snegu i suncu, porodična sloga i vera da se od svog rada može živeti.
Za Mihailoviće, odlazak iz grada nije bio korak unazad. Bio je to korak ka životu koji su sami izabrali.
U Ljuticama su pronašli ono što su tražili – svoj krov, svoj posao i svoje mesto pod suncem. A njihov najveći kapital nisu samo hektari i stado, već porodica koja sve što ima stvara zajedno.
Iz serijala „Ostaju i opstaju“. Projekat je sufinansiran iz budžeta opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
