I danas se generacije, čije detinjstvo je prošlo bez mobilnih telefona, sećaju sa kakvim nestrpljenjem su čekali đačku fotografiju. Na taj račun i danas zbijaju šale poput onih: „U moje vreme za maturu je bila jedna slika, pa kako ispadneš, ispadneš“.
Na sliku se čekalo danima da stigne u školu, a za nju se brižljivo pripremalo mesecima. Vreme u kom se mladi za društvene mreže fotografišu i po nekoliko stotina puta, sve dok ne ispadnu baš onako kako žele, uz upotrebu svih mogućih filtera, za generacije od pre nekoliko decenija deluje potpuno neverovatno.
Ono što je grupa „rani mraz“ otpevala u strofi „Mesto maturske slike na tablou,
u nekom izlogu na lokalnom korzou, sve što radim ja, ja radim zbog nje“.“, dogodilo se jednoj generaciji. Između ostalog, baš te fotografije danas se mogu videti u izlozima grada, potpuno drugačije nego pre jednog veka.
Na kraju školske godine učenici su se slikali za uspomenu, a te fotografije predstavljale su pravu dragocenost za porodice.
Tridesetih godina prošlog veka, sličnog materijalnog stanja, skoro svi su izgledali isto. Dečaci su u školu nosili kape, a devojčice duge kose.
Prema podacima Zavičajnog muzeja u Koceljevi ova fotografija potiče iz porodičnog albuma istoričarke Sanje Petrović Todosijević iz Beograda i na njoj se nalazi (kao učenik) i njen deda Milovan Živanović.
Stare fotografije čuvaju u spomene i na učeničke uniforme koje su se u jednom periodu obrazovanja podrazumevale.
Da li su na ovim slikama deca bila srećnija nego danas, znaju samo oni. Jedno je sigurno da popravke i fotošopa nije bilo, pa su makar na njima lica iskrenija i vernija.
