Distrikt
U pokretu

Vukovići: Neumorni promoteri Cera

Za Vukoviće ne postoje prepreke, sneg led ili kiša, kada je u pitanju planina Cer. Ne samo da ih ne sprečavaju atmosferske neprilike, već na vikend izlet vode i unuke. “Naoružani” štapovima, obućom i odećom za planinarenje, stižu do najnepristupačnijoh tačaka najznačajnije istorijske planine, nedaleko od Šapca. Za sve to imaju dokaz i neprolazno svedočanstvo. Albumi su puni takvih uspomena a njihova lica srećna i zadovoljna. A zašto su Vukovići odlučili da obilaze planinu Cer i kako ima je ona uzvratila, dele nesebično.

Kratak predah

“Pre par godina Vesna mi je jedno jutro rekla, iz čista mira, svojstveno psihijatru sa iskustvom: “Ti ideš okolo po selima i putevima i znaš ta mesta. Hajdemo sa unukama negde na izlet”. Ja jednostavno nisam mogao da se setim nijednog mesta na teritoriji Šapca ili uređenog izletišta, poput Tršića na primer, gde bismo mogli da odemo, da malo prošetamo po prirodi, da sednemo pored šume ili na livadu, da sa decom igramo lopte, bacamo frizbi, odnosno, da provedemo neko kvalitetno vreme u prirodi. Jedino što mi je tada palo na pamet je bilo da odemo do Bele Reke, posto mi je to područje bilo poznato sa posla iz vremena poplava. Dođemo tako do zadnjih kuća i odemo jedno kilometar uzvodno. Na prvom zgodnom mestu smo stali, muvali se oko potoka, jeli u prirodi, malo prošetali i vratili se kući. Sve je trajalo par sati ali je na sve ostavilo jak utisak”, priča Vlada Vuković.

Sa unucima kod Trojanovog grada

Posle toga vodili su unuke na Divčibare i Taru i videli da vole planinu. To im je bio dovoljan znak. Planina je tu – na dohvat ruke!
“Odlazak otprilike izgleda ovako – Idemo obično kolima do podnožja Cera, do Petkovice, Bele Reke, Radovašnice… To je nešto manje od 30 kilometara. Ostavljamo kola i nastavljamo pešice – najduže do 3 kilometra, jer je za mlađu unuku to maksimum. Uz put učimo da prepoznamo različite vrste drveća po izgledu kore i obliku lišća. Svi, račinajući i decu, obavezno moraju da nose ranac makar u njemu bio samo plišani zeka i rezervna majca i čarape, ili deo zajedničke opreme – hrana, lična šolja i tanjir, deo šatora… Na ovaj način stiču naviku da imaju obavezu i odgovornost i prema sebi i prema grupi sa kojom idu. Kada stignemo na željenu lokaciju najpre svi zajedno postavimo logor, a posle toga deca mogu sama da istražuju okruženja mesta gde se nalazimo. One se same penju po okolnim brežuljcima, prate korito potoka gazeći kroz vodu….”, priča oduševljeno o svojim izletima.

Savladavanje veština

Na nedeljnom putu osvajanja Cera Vlada za svoje unuke organizuje neku aktivnost, kao što je prelazak preko potoka hodajući po zategnutom konopcu, gađanje iz praćke u mete koje same nacrtaju, pletenje korpica od pruća za kupine, pletenje kanapa od kore koprive. Devojčice uče da vezuju razne čvorove od kanapa, mese testo za tortilje koje posle peku na vatri i slično… Obavezno učestvuju i u spremanju hrane.

Pas je deo „ekspedicije“

“Mlađa unuka obično kuva supu, starija secka i sprema salatu, peku viršle na vatri, mese testo za tortilje…Obavezno se uvek nosi i jedna kesa u koju se skuplja svo đubre koje napravimo jer ih na ovaj način učimo da čuvaju prirodu. Moje ubeđenje je da sve ekološke organizacije greše u tome što im se sve sktivnosti svode na to: “U nedelju imamo akciju. Idemo na Stari grad da skupljamo đubre”. Decu prevariš jedanput-dvaput i posle toga pobegnu. Decu treba odvesti u priroda da je dožive, osete, dodirnu i omirišu. Tako će je zavoleti a potom i sami poželeti i navići se da je čuvaju. Pre neki dan mi je starija unuka, bez ikakve sugestije rekla: “Znaš šta treba da ponesemo sledeći put? Jednu veliku kesu, pa gde god vidimo neku flašu ili đubre da pokupimo”, priča sa ponosom o svesti koju je uspeo da razvije kod svojih unuka.

Uče se zdravom odnosu prema prirodi

Iznova o iznova osvajanje Cera je na dobrovoljnoj osnovi. Vlada par dana ranije najavi da za vikend ide i da sa njim može krenuti ko želi.
“Mlađa unuka je jedno vreme rado išla, pa se onda ulenjila i nije htela da ide. Stalno smo joj pokazivali slike gde smo bili i šta smo radili i sada hoće ponovo. Radije ide kada ima više dece. Letos nam je tu bio stariji unuk iz Amerike. Njega smo često vodili pošto na Floridi nema planina. Tada je i ona bespogovorno i rado išla. Gotovo uvek vodimo i porodičnog psa kao još jednu zabavu, ali i obavezu. Pored fizičke aktivnosti i čistog vazduha, prirode je u svako godišnje doba drugačija, prelepih vidika i zanimljivih detalja. Tamo nema televizije, vesti, nema izbora, često nema ni signala za mobilni telefon. Divna doza prirodne psihoterapije i psihičke relaksacije”, priča.

Mesto gde uživaju sva čula

U međuvremenu su nabavili opremu za višednevni boravak cele porodice na Ceru. Ovu godine sam planira  put od Manastira Petkovica do Manastira Čokešina, zatim do Manastira Radovašnica i do vrha Cera. Planira da se spusti do Miline i “pregazi” Iverak, a onda ode do Tršića i Manastira Tronoša. Odatle će, ima u planu da ode do vrha Gučeva pa u Banju Koviljaču. Za taj put odvojiće 5 dana. Ambiciozno, u njegovom duhu. Ima plan i za iduću godinu u koji je stla ideja da se kajakom spusti Drinom, od Ljubovije do Šapca. U njegovom duhu, šaljivom i nepredvidivom. Ne treba ga iskušavati.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *