Distrikt
Zanimljivosti

Visoka moda „Malog Pariza“

Trend nošenja šešira u Srbiju, a tako i u Šabac, dolazi 80-ih godina 19. veka, i opstaje do početka Drugog svetskog rata. Ondašnje Šapčanke stilom i elegancijom parirale su beogradskim i evropskim damama, a šeširi, istovremeno modni detalj, koliko i simboli jednog vremena, svedoče o zlatnim danima trgovine i zanatstva, kao i kulturnim i društvenim zbivanjima našeg grada.

Šapčanke pred Prvi svetski rat (Foto: privatna arhiva)

Aleksandra Jovanović, etnolog-antropolog, viša kustoskinja Narodnog muzeja, zaslužna je za rekapitulaciju priče o modi šešira i modistkinjama u Šapcu: „Želela sam da o svakoj modistkinji napišem priču, jer su one ostavile značajan trag i dale doprinos kulturnoj istoriji grada“, objašnjava.

Početak veka predstavlja prekretnicu stila (Foto: privatna arhiva)

Šapčani su bili među prvima u Srbiji , kada je moda nošenja šešira u pitanju, jer su već 1888. godine imali modistkinju Katarinu Vasić, koja je držala radnje u Šapcu i Beogradu. Za modistkinje – mašamode toga vremena je karakteristično da one uglavnom nisu bile zanatlije, odnosno nisu se bavile izradom šešira, nego su prvenstveno trgovale – uvozile ih i prodavale, popravljale.

Modistkinje zaslužne za uvođenje visoke mode (Foto: privatna arhiva)

„Žene su zahtevnije po pitanju izgleda, svaka je želela da ima unikatni komad, drugačiji od ostalih. Zbog toga proizvodnja ženskih nije mogla preći na industrijsku, kao što je slučaj sa muškim. Šešir je bio statusni simbol, znak praćenja evropske mode i visoke elegancije. Moda Beča, Pariza bila je lako dostupna Šapčanima jer je Šabac bio grad na granici, pa je sve stizalo u njega, nemački putopisac Oto Dubislav Pirh kaže da je Šabac predstavljao „prozor kroz koji se mogla videti Srbija“. Šeširdžije su više radile na popravci nego na proizvodnji, jer su muškarci bili manje zahtevni kada su u pitanju modeli. Što se tiče muških modela, tada je bilo aktuelno nekoliko tipova – cilindar, polucilinadr, šešir tipa hamburg koji je najduže nošen, a možemo ga i danas naći, slameni šešir žirado – dobio ime po slavnom francuskom komičaru, navodi autorka izložbe „Moda šešira“.

Bečka moda u Šapcu već pred kraj 19. veka (Foto: privatna arhiva)

Krajem 19. veka u Šapcu se pojavljuje niz novih zanata – rukavičari, šeširdžije, obućari, krojači, jer u tom periodu evropska moda počinje polako da zamenjuje do tada popularnu narodnu nošnju i građanski kostim.
„Poslednju modu prvo su prihvatale nove generacije, pa su se na ulicama Beograda i Šapca mogli videti pre svega mladići obučeni po novim modnim pravilima. Početkom 20. veka nastavlja se trend otvaranja modiskih radnji u Šapcu. Na početku veka karakterističan je šešir širokog oboda, ukrašen obiljem ukrasa, najčešće veštačkim cvećem – šeširi su ličili na cvetne bašte, zatim perjem ptica. Zanimljivo je da su se već tada, kada je u pitanju perje, bunila razna društva za zaštitu životnija, pa se od tog trenda postepeno odustalo“, priča Aleksandra.

Nakon rata sve popularniji modiski zanat (Foto: privatna arhiva)

Prvi svetski rat donosi prekid u interesovanju za modu. Prepolovljen je broj stanovnika – od 12.000, koliko ih je bilo pre rata, ostalo je samo 6.000 ljudi. Jedan deo je stradao, a jedan deo napustio grad, ne videvši u njemu perspektivu i mogućnost za bavljeneje zanatima. Tako se većina zanatlija odselila u Beograd.
„Posle Prvog svetskog rata Šabac više nije grad na granici, otežan je uvoz sve robe, pa i šešira. Iz tog razloga modistkinje počinju da se orijentišu na samostalnu izradu šešira. One su obično pred letnju i zimsku sezonu odlazile u inostranstvo, odakle su donosile modne žurnale, materijele, kalupe za izradu šešira kako bi same mogle da ih prave. Dolazi do ekspanzije modiskog zanata“.

Modni trendovi prate atmosferu u društvu (Foto: privatna arhiva)

Za 20-te godine 20. veka karakteristična je emancipacija žena, što se odražava i na fizički izgled – kosa i odeća su kraći, oblače se tako da ne ističu svoje ženske atribute, popularan je stil garson, koji podseća na muški način odevanja.
„Žena više nije obučena u midere, steznike, duge haljine, oblači se ležernije, nosi se haljina ravnog kroja kraća u odnosu na prethodni period. Krate kosu, popularna je bubikopf frizura, kojoj odgovara duboki tip šešira, bez oboda, koji se nosio navučen na čelo do obrva, a zvao se kloš šešir, dizajnerke Karoline Rebu. Žena dvadesetih godina počinje da se šminka, da stavlja pirinčani puder, karmin, usne oivičava u obliku srca, puši, odlazi na zabave kojih je sve više“, objašnjava kustoskinja i navodi dalje da se tridesetih godina javlja mnoštvo formi i oblika šešira: „Kloš, slameni, mornarske kape, mali nahereni šeširići, džokej, lovački šeširi, žirado, turbani, u večernjim prilikama dijademe, kape u vidu kacige koje su potpuno skrivale kosu, a frizura se potpuno menja. U pitanju je duža i ondulairana, odnosno talasasta kosa“.

Modiski zanat učio se tri godine (Foto: privatna arhiva)

U periodu između dva rata modiske radnje prelaze iz trgovine u zanatstvo. Udruženje zanatlija Šapca često je organizovalo modne revije, na kojima su Šapčanima plasirani poslednji noviteti iz sveta mode. Bilo je i onih kojima se praćenje evropskih trendova, nije dopadalo.
„U štampi se mogu naći saveti kako bi žena trebalo da izgleda, saveti u vezi nege lica, oblačenja, frizure. Ali koliko god da su se pratili modni trendovi, toliko su bili izvrgnuti ruglu, pa su se mogli čitati naslovi – Lutke poiskakale iz izloga, žalimo je što se zove Stanija, a ne Gertruda“, ističe Aleksandra Jovanović kako su prolazile Šapčanke koje su rešile da budu moderne.

Običaj nošenja šešira kod muškaraca duže se održao (Foto: privatna arhiva)

Od kraja 19. veka pa do Drugog svetskog rata postojalo je 9 modiskih radnji, odnosno 9 majstorica. Po tadašnjim zakonima o zanatskim radnjama svaka majstorica je morala imati izvestan broj učenica: „Jedan deo dana su išle kod majstorice u radnju, a teorijski deo su izučavale u Zanatskoj školi koja je bila smeštena u prostorijama današnje OŠ „Vuk Karadžić“. Nakon trogodišnje obuke polagale su ispit. U međuratnom periodu 9 modistkinja iškolovalo je 17 modiskih pomoćnica“, kaže kustoskinja i navodi da Drugi svetski rat pravi rez u modi nošenja šešira: „Od 17 pomoćnica, samo jedna je posle rata završila za majstoricu, to je Cveta Krsmanović, ali i ona je ubrzo zatvorila radnju jer se nije blagonaklono gledalo na privatnu svojinu, dolazi do korenitih promena u društvu, težište je na industrijalizaciji, a gase se zanatske radnje“.

Matija Radoš jedan je od poslednjih šabačkih šeširdžija (Foto: privatna arhiva)

Ženski šeširi posle Drugog svetskog rata prestaju da budu stvar mode i nisu obavezan deo toalete kao u prethodnih pola veka, dok muški šeširi nastavljaju svoj život kroz praktičnu upotrebu. Najpoznatije šabačke šeširdžije su Milorad Ristić iz vremena pre Prvog svetskog rata i čuveni šeširdžija Matija Radoš, koji je radio sve do 2000.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *