Дистрикт
Друштво

ПОСЛЕ ЧЕТВРТ ВЕКА ПОНОВО ИЗБИЈА САТ НА ТОРЊУ ШАБАЧКЕ ЦРКВЕ

Сат на торњу шабачке цркве, један од најизразитијих симбола града Шапца, после 25 година поново се оглашава звоном. У недостатку мајстора за поправку механизма на сату који је добијен од Немаца као ратна одштета, Шапчани су две и по деценије чекали да чују како “избија време” на омиљеном сату у граду.

Добијен од Немаца на име ратне одштете (Фото: М. Лазић)

Звоно сата на шабачкој цркви огласило се поново после четврт века. Истим звуком као када је Раденка Милошевић шездесетих година усред ноћи ишла до цркве да види колико је сати.
– У глуво доба ноћи мој покојни  Тома “бокне” мене лактом и каже: „Жено, иди до цркве и види колико је сати да не закасним на посао. Ја устанем и кренем прво кроз Стојана Новаковића, па све до цркве. Дођем, а оно се поклопиле казаљке на 12 сати. Ја се вратим и кажем му да настави да спава, а он мени да останем будна да не закасни. Толико сам га поштовала – присећа се Раденка како је било живети без сата.

Раденка ноћима ишла да провери колико ј есати да муж не закасни на посао (Фото: М. Лазић)

За јубилеј рада покојног супруга у кућу је стигао ручни сат, али су у дому Милошевића навике остале исте. Време су, као и многе генерације Шапчана подешавали  по угледу на сат на шабачкој цркви. Чак и када су стигле савремене технологије, попут мобилног телефона, он није отишао у историју јер је историја сам по себи.

Шапчани и данас равнају време по сату на црквеном торљу (Фотот: М. Лазић)

У Шабац је стигао због  ратне одштете јер је Шабачка црква порушена у Првом светском рату, па је на име репарације немачка држава платила израду седам поломљених звона тежине седам и по тона и поклонила Шапцу црквени сат – дар вредне и ретке израде. Први пут огласио се избијањем звона на сваких петнаест минута 11. јула 1924. године.
– Сат је добио владика Јефрем Бојовић из Мишовића код Чачка, рођени брат прослављеног српског војводе Петра Бојовића који је ослобађао Шабац и био рањен у току ратних операција, а наставио епископ шабачки Михаило Урошевић, који је помогао набавку првог војног авиона и пилота за војску Краљевине Србије 1912.године – објашњава др Љубомир Ранковић.

У звонику високом скоро 50 метара, била смештена аустроугарска осматрачница (Фото: Међуопштински историјски архив)

Време му није баш било увек наклоњено, па кад се звоно покварило пре две и по деценије, у недостаку мајстора, он је потпуно занемео. На иницијативу епископа шабачког Лаврентија и старешине Шабачке саборне цркве протојереја Славише Марковића, звоно се огласило после 25 година.
– Није било мајстора, а онда смо успели да дођемо до инжењера Александра Јелића и Јовице Ковачевића из Великих Радинаца код Руме и они су у својој мајсторској радионици успели да поправе звоно. Они су ректи стручњаци у нашој земљи и поправљају сличне сатове на торњевима у Србији и широм Европе – прича Ранковић.

Захтеван механизам за оправку је тражио врхунске стручњаке (Фото: М. Лазић)

Симбол града, чија историја је дуга скоро читав век, сада звоном проново оглашава време у звонику цркве високом око 50 метара.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *