Назив Топана који је некада био добро познат Шапчанима данас се ретко чује. Нестао је и из говора и са мапе града. Остао је забележен у архивској грађи и старим новинама, али јединствен одговор на питање како је настао није. О његовом пореклу сачуване су две приче. Једна води до турских топова после 1867. године, друга до казана у којима се топио лој.
На крају данашње Улице Владе Јовановића, на раскршћу са Грмићком, почињао је крај који су Шапчани звали Топана. Данас су ту стамбене зграде, а даље, према Улици Јована Цвијића, и тржни центар. Старо име нестајало је упоредо са административним променама, али су приче о њему преживеле захваљујући архивској грађи и сећањима забележеним готово читав век после догађаја о којима говоре.
Када су топови стигли из тврђаве
Најчешће тумачење порекла назива Топана везује се за 10. април 1867. године, када је турска посада напустила шабачку тврђаву. Пешадијски капетан Лазар Цукић истог дана известио је министра војног да је српска војска ујутру ушла у град, да је смена страже извршена без проблема и да је турска војска неколико сати касније кренула из Шапца. У службеном извештају све је стало у неколико реченица.
О томе шта се дешавало након одласка турске војске нема много службених записа, али су у мемоарској грађи Међуопштинског историјског архива у Шапцу сачувана сведочења старих Шапчана.
Воја Павловић Кикић је 1965. године испричао оно што је слушао од свог тече, некадашњег калфе и савременика тих догађаја.
Према том сведочењу, по турску војску стигле су галије које су је одвезле низ Саву. Чим су последњи турски војници напустили град, Шапчани су похрлили у турски део вароши. Куће и друге зграде рушене су, а цигла, греде и сав употребљив материјал развлачени су за изградњу нових кућа. Павловић је записао и предање да је управо од тог материјала касније подигнут део Шапца око данашње болнице.
Истовремено, турски топови из тврђаве пренети су на Топану. За њих су подигнуте дрвене шупе, а на том месту касније је била смештена артиљерија. Управо је то, према једном од најчешћих тумачења, био разлог што је читав крај понео име Топана.
„Турски топови су пребачени на место звано Топана, где се сада налази тркалиште (данас насеље Тркалиште) и од њих формирана артиљерија која се касније налазила на том месту у шупама направљеним за смештај топова.“
Један топ и породично сећање
Да је успомена на војску дуго живела међу Шапчанима, сведочи и прича Боре Антонића, такође забележена у мемоарској грађи шабачког архива.
Антонић је говорио да је његов деда по мајци, Стеван Недељковић, као војник учествовао у предаји шабачке тврђаве. У породици се причало да се на месту где се завршавала данашња Улица Владе Јовановића налазио војни логор и један једини топ. Земљиште је било ограђено прошцима- плотом од цепаних дасака оплетених дебљим прућем, а ту су се изводиле војне вежбе. Тај топ, говорио је Антонић, стајао је на Топани све до пред Први светски рат.
Исто породично предање сачувало је и успомену на дан када је турска посада напустила Шабац. Српска и турска војска биле су постројене једна наспрам друге испред тврђаве, команданти су обавили примопредају, а након што су турски војници поседали у чамце и отпловили, Стеван Недељковић добио је наређење да се попне уз степенице тврђаве и забоде српску заставу.
Топови или топљење лоја
Најчешће прихватана прича о топовима није била и једина. Када је шабачка општина 1923. године променила називе 17 улица, међу њима се нашла и Топанска, која је од тада понела име Грмићка. Управо је та промена поново покренула приче о томе како је читав крај добио име.
Друго предање сведочи да Топана није имала никакве везе са артиљеријом. У том делу вароши, међу грмићима, у јесен су се клале овце. Продавали су предње и задње череге, док се од преосталог сала топио лој. Управо од тог посла, говорили су стари Шапчани, настао је назив Топана.
Лој су куповале мумџије, занатлије које су правиле свеће. У старом Шапцу важили су за имућне и угледне људе, а њихове радње биле су међу најуређенијима у вароши.
Стари Шапчани причали су да је мумџиница на углу, у самом центру вароши, била један од најлепших дућана. Имала је велике прозоре, што је у то време била права реткост.
Као најпознатији мумџија помиње се Коста Радовановић, убица кнеза Михаила.
Обе приче су деценијама живеле једна поред друге, а ниједна није успела да потисне ону другу. Зато је и данас немогуће са сигурношћу рећи да ли је име Топана сачувало успомену на топове који су после 1867. године пренети из тврђаве или на казане у којима се топио лој.
Име које су сачували архиви
Назив Топана данас се готово и не чује. На месту које је некада тако називано изграђене су стамбене зграде. Која је од две приче ближа истини, данас је тешко утврдити. Али управо захваљујући њима сачувано је сећање на Топану, назив који је некада био добро познат Шапчанима, а данас живи углавном у архивској грађи и старим новинама. Као и питање о пореклу имена, које и после више од једног века није добило један, коначан одговор.
Извор: Стана Муњић и Славко Богојевић „Приче из Рабаџијског шора“ Копирај
