Jesu li vam vaši stari pričali kako su proslavljali svoja venčanja – najlepše i najvažnije životne svetkovine?! Slušajući tuđe uspomene i posmatrajući crno-bele fotografije iz različitih perioda prošlog veka stičemo utisak o skromnosti i jednostavnosti svečanosti koje, za današnje uslove, nisu baš uvek bile i svečane.
Koliko je ko imao, toliko je slavio. Gospodske svadbe, znalo se, bile su stvar prestiža i moći, to se nije mnogo promenilo ni do danas, i u njihovoj organizaciji učestvovao je veliki broj ljudi raznih zanimanja – od krojača i frizera, do cvećara, fotografa i muzičkih družina. Trajale su i po nekoliko dana, sa uvertirama i epilozima, a na njih je pozivan svaki viđeniji član društva.
Ruzmarin za reverom i buket sveže ubranog cveća u mladinoj bašti, obavezni su običaji za srećan i dugovečan brak kod gospode i običnog sveta. Žbun ruzmarina i cveće za dekoraciju mladine kose, haljine i bidermajera gajeni su brižljivo za ovu priliku. Cvetni venac na kući mladenaca, označavao je novi životni početak.
Ruzmarin za sreću (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)
Danas je nezamisliva svadba bez profesionalnih fotografija i videa, a nekada je sve bilo mnogo jednostavnije. U imućnijim porodicama, fotograf je dolazio ispred crkve i opštine da zabeleži nekoliko snimaka mladenaca sa gostima. Na starim slikama, lica gostiju i mladenaca deluju začuđeno, pre nego nasmejano pred neobičnim činom fotografisanja, dok odaju skromnost i nenaviknutost na bilo kakvo javno eksponiranje.
Ukoliko mladenci nisu imali adekvatnu mladenačku preobuku, postojalo je rešenje i za to. U fotografskoj radnji stajala je oprema koja se, od svadbe do svadbe, prilagođavala budućem bračnom paru. Mlade bez svečane haljine, preveza i šminke, a mladoženja bez elegantnog odela, na crno-belim fotografijama starim i po 80 godina, postajali su kao bilo koji mladenački par – otmeni, elegantni i lepi. U tom jednom trenutku na dan njihovog venčanja i na jednoj fotografiji, prestajale su sve razlike.
Svadbena svečanost u prvoj polovini 20. veka (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)
Nije bilo otmenih restorana, svečanih luksuznih sala i splavova. Trebalo je izbeći kišu i nevreme ukoliko je veselje planirano pod vedrim nebom. Prava blagodet je bila imati dvorište u kom se može organizovati proslava. Pre i posle Drugog svetskog rata i skromne šatre bile su pojam, a njihova pojava sačekaće šezdesete godine 20. veka.
Na montiranoj slici svi su otmeni (Foto: privatna arhiva)
Veselja na imućnim seoskim domaćinstvima trajala su po nekoliko dana, a običaji su se sprovodili do poslednjeg gosta i kapi alkohola. Po mladu su povođani retko išli kolima, jer ih nije bilo, u najboljem slučaju vozilo se fijakerom i čezama, šinskim kolima, a u nedostatku drugog prevoznog sredstva i autobusom. Nekada je mladoženjina pratnja, zbog loših neasfaltiranih puteva, kako u gradu, tako i u selu, morala izlaziti iz kola, pa peške, po blatnjavim sokacima grabiti do mlade, koja sa nestrpljenjem iščekuje svog voljenog.
Fotografisanje samo za svadbe i praznike (Izvor: Narodni muzej „Šabac“)
A muzika, to je tek posebna priča. Svadbeni orkestri imali su skromnu instrumentalnu pratnju – harmonika, violina, kontrabas, zatim truba i po neka gitara, dok su pevači bez mikrofona i ozvučenja morali da nadjačaju žagor raspoloženih gostiju. Na svadbama bogatijih Šapčana svirao se džez, bluz i urbana gradska muzika, mada veselje nije moglo proći bez ciganske pesme i svirke. Do prvih jutarnjih sati igralo se uz taktove narodnog kola i pevale pesme Đurđevdan, Na Uskrs sam se rodila, džanum, Crven fesić, Put putuje Latif aga i druge. Većinu znamo i danas.
Običaji su izmenjeni, pa i zaboravljeni, mesto zbivanja nisu šatre i svečano nakićene avlije, stara zanimanja u vezi sa ovim događajem više ne postoje, a mladenci ne štede kako bi najvažniji dan učinili zaista važnim. Upravo stoga, priče, sećanja, stare fotografije i replike pređašnjih venčanja, koje još možemo videti u po nekom crno-belom filmu, sasvim sigurno postaju važna etnografska tekovina jednog podneblja.
