Јесу ли вам ваши стари причали како су прослављали своја венчања – најлепше и најважније животне светковине?! Слушајући туђе успомене и посматрајући црно-беле фотографије из различитих периода прошлог века стичемо утисак о скромности и једноставности свечаности које, за данашње услове, нису баш увек биле и свечане.
Колико је ко имао, толико је славио. Господске свадбе, знало се, биле су ствар престижа и моћи, то се није много променило ни до данас, и у њиховој организацији учествовао је велики број људи разних занимања – од кројача и фризера, до цвећара, фотографа и музичких дружина. Трајале су и по неколико дана, са увертирама и епилозима, а на њих је позиван сваки виђенији члан друштва.
Рузмарин за ревером и букет свеже убраног цвећа у младиној башти, обавезни су обичаји за срећан и дуговечан брак код господе и обичног света. Жбун рузмарина и цвеће за декорацију младине косе, хаљине и бидермајера гајени су брижљиво за ову прилику. Цветни венац на кући младенаца, означавао је нови животни почетак.
Рузмарин за срећу (Извор: Народни музеј „Шабац“)
Данас је незамислива свадба без професионалних фотографија и видеа, а некада је све било много једноставније. У имућнијим породицама, фотограф је долазио испред цркве и општине да забележи неколико снимака младенаца са гостима. На старим сликама, лица гостију и младенаца делују зачуђено, пре него насмејано пред необичним чином фотографисања, док одају скромност и ненавикнутост на било какво јавно експонирање.
Уколико младенци нису имали адекватну младеначку преобуку, постојало је решење и за то. У фотографској радњи стајала је опрема која се, од свадбе до свадбе, прилагођавала будућем брачном пару. Младе без свечане хаљине, превеза и шминке, а младожења без елегантног одела, на црно-белим фотографијама старим и по 80 година, постајали су као било који младеначки пар – отмени, елегантни и лепи. У том једном тренутку на дан њиховог венчања и на једној фотографији, престајале су све разлике.
Свадбена свечаност у првој половини 20. века (Извор: Народни музеј „Шабац“)
Није било отмених ресторана, свечаних луксузних сала и сплавова. Требало је избећи кишу и невреме уколико је весеље планирано под ведрим небом. Права благодет је била имати двориште у ком се може организовати прослава. Пре и после Другог светског рата и скромне шатре биле су појам, а њихова појава сачекаће шездесете године 20. века.
На монтираној слици сви су отмени (Фото: приватна архива)
Весеља на имућним сеоским домаћинствима трајала су по неколико дана, а обичаји су се спроводили до последњег госта и капи алкохола. По младу су повођани ретко ишли колима, јер их није било, у најбољем случају возило се фијакером и чезама, шинским колима, а у недостатку другог превозног средства и аутобусом. Некада је младожењина пратња, због лоших неасфалтираних путева, како у граду, тако и у селу, морала излазити из кола, па пешке, по блатњавим сокацима грабити до младе, која са нестрпљењем ишчекује свог вољеног.
Фотографисање само за свадбе и празнике (Извор: Народни музеј „Шабац“)
А музика, то је тек посебна прича. Свадбени оркестри имали су скромну инструменталну пратњу – хармоника, виолина, контрабас, затим труба и по нека гитара, док су певачи без микрофона и озвучења морали да надјачају жагор расположених гостију. На свадбама богатијих Шапчана свирао се џез, блуз и урбана градска музика, мада весеље није могло проћи без циганске песме и свирке. До првих јутарњих сати играло се уз тактове народног кола и певале песме Ђурђевдан, На Ускрс сам се родила, џанум, Црвен фесић, Пут путује Латиф ага и друге. Већину знамо и данас.
Обичаји су измењени, па и заборављени, место збивања нису шатре и свечано накићене авлије, стара занимања у вези са овим догађајем више не постоје, а младенци не штеде како би најважнији дан учинили заиста важним. Управо стога, приче, сећања, старе фотографије и реплике пређашњих венчања, које још можемо видети у по неком црно-белом филму, сасвим сигурно постају важна етнографска тековина једног поднебља.
