Завршетак жетве у Мачви прославља се на посебан начин. Тада се код колибе, која је, такође, специфична за ово подручје, оранизује вршидба жита, као педесетих година прошлог века. Тај обичај негује Друштво за очување обичаја старе Мачве Изажањац, које на истоименој манифестацији подсећа како се некада до зрна пшенице долазило у овом крају.
Године овој дами старијој више од једног века не могу ништа. И даље ради пуном паром, баш као давне 1913. године, када ју је немачко-енглеска корпорација произвела у Будимпешти. Парну машину Мачвани су купили 1993. године у Ечкој. Рестаурирали су је желећи младима да покажу како су њихови преци тешком муком долазили до хлебног зрна.
– Ова вршалица је стара 108 година, а ја је већ две деценије одржавам, подмазујем, шта не радим. Млађи овде могу да виде сведочанство о оним временима о којима су им причали старији, а ми старији то знамо. Ово што видите је један догађај који је педесетих година престао, кад су дошли комбајни, трактори, али му се ми враћамо – објашњава Бобан Милићевић.
Пре пола века жетва у Србији обављала се ручно. Данас су срп и косу заменили комбајни, али се сећање на овај начин убирања хлебног жита задржало и данас. У њиву се стизало пре зоре, са косама на рамену, изоштерним попут жилета. Прво класје секло се срповима, углавном око њиве, да жетеоцима олакша прве откосе. Косци су радили и кад упекне. Жито скупљено у снопове, кад довољно одстоји, ишло је на вршај. И то баш на овој машини, која је била реткост за то време.
-У традицији нашег народа постоји светиња која се зове хлеб и хлебно жито и овај догађај је посвећен томе, када се заврши жетва да се обави изажањац, као празник успеха текуће календарске године. Не каже се џабе нема хлеба без мотике. Хлеб је био примаран у овом подручју, које је било и остаће пољопривредна оаза, без обзира на индустријализацију земље у којој живимо – прича посетилац Изажањца, Драган Пршић.
Самоходна гарнитура вршалице састојала се од парне машине, која се ложила сламом и дрвима, и дреша, где се одвајало семе пшенице. За управљање било је потребно 15-ак радника. Знали су домаћини да цене земљу која им је дала хлеб, али и машину која им је бар мало одморила руке.
Данас, када су срп и косу заменили комбајни, они чувају успомену на једно време. Старији мештани веома су емотивни када виде како машина ради, јер их то врати неколико деценија уназад. Она не само да их подсећа на време вршаја, већ и учи млађе генарације како се некада радило.
Част да буде домаћин Изажањца 2021, у Лугу код Жићине колебе, први пут припала је једној дами, Бојани Милићевић из Богатића.
-Моји родитељи су староседеоци, ја сам одрасла овде и моје детињство је протекло на пољима Богатића и управо на овом месту, у Лугу, где се налазимо данас. Присуствовала сам изажањцима много година, а хвала Господу Богу, моје детињство је протекло на један необичан начин данашњим генерацијама. Уживали смо у свим благодетима које село доноси. На моје велико задовољство, пре неколико месеци, оснивачи Удружења Изажањац позвали су ме да будем прва жена домаћин у историји организације овог догађаја у Мачви. За мене то представља изузетну част и радујем се што смо се данас овде окупили, јер су овде сви домаћини, сељаци, мештани општине Богатић и сви остали, који су негде залутали у свету, али се увек са вољом и жељом враћају својим коренима – прича Бојана Милићевић.
За машином је ове године био најмлађи машиновођа, четрнаестогодишњи Матија Дрмановић, наследник деда Обрада, старог мајстора, који је као дете научио да руководи читавом композицијом.
На крају све се завршавало песмом, у славу мачванске равнице, која их хлебом храни. Наступали су певачка група Дрина Бадовинци, солиста на фрули Горан Мајсторовић, КУД Милић од Мачве Белотић и Ансамбл народних песама и игара Дукат Бадовинци.
Из серијала ОБИЧНИ ЉУДИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
