Završetak žetve u Mačvi proslavlja se na poseban način. Tada se kod kolibe, koja je, takođe, specifična za ovo područje, oranizuje vršidba žita, kao pedesetih godina prošlog veka. Taj običaj neguje Društvo za očuvanje običaja stare Mačve Izažanjac, koje na istoimenoj manifestaciji podseća kako se nekada do zrna pšenice dolazilo u ovom kraju.
Godine ovoj dami starijoj više od jednog veka ne mogu ništa. I dalje radi punom parom, baš kao davne 1913. godine, kada ju je nemačko-engleska korporacija proizvela u Budimpešti. Parnu mašinu Mačvani su kupili 1993. godine u Ečkoj. Restaurirali su je želeći mladima da pokažu kako su njihovi preci teškom mukom dolazili do hlebnog zrna.
– Ova vršalica je stara 108 godina, a ja je već dve decenije održavam, podmazujem, šta ne radim. Mlađi ovde mogu da vide svedočanstvo o onim vremenima o kojima su im pričali stariji, a mi stariji to znamo. Ovo što vidite je jedan događaj koji je pedesetih godina prestao, kad su došli kombajni, traktori, ali mu se mi vraćamo – objašnjava Boban Milićević.
Pre pola veka žetva u Srbiji obavljala se ručno. Danas su srp i kosu zamenili kombajni, ali se sećanje na ovaj način ubiranja hlebnog žita zadržalo i danas. U njivu se stizalo pre zore, sa kosama na ramenu, izošternim poput žileta. Prvo klasje seklo se srpovima, uglavnom oko njive, da žeteocima olakša prve otkose. Kosci su radili i kad upekne. Žito skupljeno u snopove, kad dovoljno odstoji, išlo je na vršaj. I to baš na ovoj mašini, koja je bila retkost za to vreme.
-U tradiciji našeg naroda postoji svetinja koja se zove hleb i hlebno žito i ovaj događaj je posvećen tome, kada se završi žetva da se obavi izažanjac, kao praznik uspeha tekuće kalendarske godine. Ne kaže se džabe nema hleba bez motike. Hleb je bio primaran u ovom području, koje je bilo i ostaće poljoprivredna oaza, bez obzira na industrijalizaciju zemlje u kojoj živimo – priča posetilac Izažanjca, Dragan Pršić.
Samohodna garnitura vršalice sastojala se od parne mašine, koja se ložila slamom i drvima, i dreša, gde se odvajalo seme pšenice. Za upravljanje bilo je potrebno 15-ak radnika. Znali su domaćini da cene zemlju koja im je dala hleb, ali i mašinu koja im je bar malo odmorila ruke.
Danas, kada su srp i kosu zamenili kombajni, oni čuvaju uspomenu na jedno vreme. Stariji meštani veoma su emotivni kada vide kako mašina radi, jer ih to vrati nekoliko decenija unazad. Ona ne samo da ih podseća na vreme vršaja, već i uči mlađe genaracije kako se nekada radilo.
Čast da bude domaćin Izažanjca 2021, u Lugu kod Žićine kolebe, prvi put pripala je jednoj dami, Bojani Milićević iz Bogatića.
-Moji roditelji su starosedeoci, ja sam odrasla ovde i moje detinjstvo je proteklo na poljima Bogatića i upravo na ovom mestu, u Lugu, gde se nalazimo danas. Prisustvovala sam izažanjcima mnogo godina, a hvala Gospodu Bogu, moje detinjstvo je proteklo na jedan neobičan način današnjim generacijama. Uživali smo u svim blagodetima koje selo donosi. Na moje veliko zadovoljstvo, pre nekoliko meseci, osnivači Udruženja Izažanjac pozvali su me da budem prva žena domaćin u istoriji organizacije ovog događaja u Mačvi. Za mene to predstavlja izuzetnu čast i radujem se što smo se danas ovde okupili, jer su ovde svi domaćini, seljaci, meštani opštine Bogatić i svi ostali, koji su negde zalutali u svetu, ali se uvek sa voljom i željom vraćaju svojim korenima – priča Bojana Milićević.
Za mašinom je ove godine bio najmlađi mašinovođa, četrnaestogodišnji Matija Drmanović, naslednik deda Obrada, starog majstora, koji je kao dete naučio da rukovodi čitavom kompozicijom.
Na kraju sve se završavalo pesmom, u slavu mačvanske ravnice, koja ih hlebom hrani. Nastupali su pevačka grupa Drina Badovinci, solista na fruli Goran Majstorović, KUD Milić od Mačve Belotić i Ansambl narodnih pesama i igara Dukat Badovinci.
Iz serijala OBIČNI LJUDI. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
