Први поуздани подаци о постојању дрвене цркве у Шапцу везују се за време аустријске владавине Србијом 1718-1739 године. Прва црква светих апостола Петра и Павла била је описана почетком XIX века као трошна грађевина а када је почетком овога века Шабац постао епархијско седиште приступило се градњи велелепне цркве.
Садашња шабачка црква грађена је од 1826. до 1831. године. Када је 1826. године кроз Шабац прошао Јоаким Вујић, записао је да се припрема материјал за градњу нове цркве. Плац за нову шабачку цркву поклонио је Јован Куртеша (Кутовић).
Шабац почетком XIX века (Фото: Википедија)
Мајстор – неимар био је Коста Димовић из Охрида. Градња храма трајала је доста дуже него што се предвиђало. Након неколико година цркви је дозидан звоник о чему говори плоча од црвеног мермера изнад улазних врата на којој је написан следећи текст:
Године 1858. на цркву је постављено седам звона израђених у крагујевачкој топионици, а највеће од њих било је поклон Томаније Обреновић, жене Јеврема Обреновића. Истовремено са градњом звоника грађен је и сликан и иконостас.
Храм Светих апостола Петра и Павла из 1938. године (Извор: crkvenaopstinasabac.com)
Шабачка епархија је 6. новембра 1852. године склопила уговор са познатим сликаром Павлом Симићем о осликавању иконостаса. Иконостас је сликан од 1852. до 1857. године. Тадашњи епископ шабачки Јоаникије Нешковић приложио је двери на иконостасу. Дуборезачки део иконостаса израдио је Ђорђе Девић из Бачке Паланке, а позлатарске радове радио је Милош Бранковић.
У Првом светском рату црква је поделила судбину народа Шапца и целе Србије. Храм је тешко оштећен, звоник је срушен до половине, потпуно је порушен кров, а зидови и сводови оштећени. Аустријанци су у цркви држали таоце, које су стрељали испред цркве.
Аустроугарска артиљерија је разорила Шабац, август 1914. ( Фото: Јавно власништво)
На самом почетку Првог светског рата 12. августа 1914. године Шабац је доживео жестоко бомбардовање. По уласку Аустријанаца у град становништво које се није склонило позатварано је у веће кафане, болницу а највећи број у, већ од бомбардовања оштећену, цркву. Таоци у цркви су мучени, три дана и три ноћи држани без воде и хране а потом и стрељани.
После рата, из масовне гробнице која се налазила иза цркве ексхумирано је 157 лешева и сви су сахрањени у заједничку гробницу испред храма на којој је 1934. године подигнута је споменик и спомен-костурница.
Споменик и црква (Фото: Ј. Губелић)
Споменик је пројектовао Франо Менгело Динчић из Котора, а градњом је руководио академски вајар М. Јовановић из Сремске Митровице.
Споменик има постоље од три степеника, стуб у виду осмокраке призме, са две фигуре – мушкарца и жене, све од белог меремера са Венчаца, са четири барељефа на боковима призме и фигуром војника, изливеној у бронзи, на врху споменика.
Скулптура на врху споменика приказује српског војника у покрету са развијеном заставом у једној и спуштеном пушком у другој руци, што симболизује победу и ослобођење. На предњој страни споменика урезан је натпис. „Жртвама ратова 1912 – 1918, Захвално потомство, 19. август 1933. Шабац“ Висина споменика је око 8 метара.
Детаљи са споменика (Фото: Ј. Губелић)
После рата црква је обновљена. Пошто је у току Првог светског рата окупатор однео сва звона из цркве, на име репарације 1924. године, шабачки саборни храм добио је црквени сат на своме звонику и седам звона – по једно од 1700, затим 1430 и 400 килограма, и по два од 1300 и 500 килограма. Звона су први пут зазвонила уочи славе Цркве Светих апостола Петра и Павла 11. јула 1924. године.
Статуа жене од белог мермера (Фото: Ј. Губелић)
Икону Светог Јована Крститеља која је сада на иконостасу насликао је 1931. шабачки сликар Стеван Чалић. Зидови храма су фрескописани 1932. године, а животисао је Андреј Биценко академски сликар избеглица из Русије.
У крипти Саборне шабачке цркве сахрањени су свештеници Јован Павловић, Марко Петровић, Јован Живковић, Адам Теодоровић, и епископ Самуило Пантелић (1884-1886).
Црква данас (Фото: Ј. Губелић)
Споменик испред цркве је пројектовао Франо Менгело Динчић из Котора, а градњом је руководио академски вајар М. Јовановић из Сремске Митровице.
Споменик има постоље од три степеника, стуб у виду осмокраке призме, са две фигуре – мушкарца и жене, све од белог меремера са Венчаца, са четири барељефа на боковима призме и фигуром војника, изливеној у бронзи, на врху споменика.
Скулптура на врху споменика приказује српског војника у покрету са развијеном заставом у једној и спуштеном пушком у другој руци, што симболизује победу и ослобођење. На предњој страни споменика урезан је натпис – „Жртвама ратова 1912 – 1918, Захвално потомство, 19. август 1933. Шабац“. Висина споменика је око 8 метара.
Споменик је 3. јуна 1934. године осветио патријарх српски Варнава, а освећењу споменика је присуствовао и краљ Александар Карађорђевић.
