Robert Tolinger, čuveni kompozitor i dirigent češkog porekla, ostavio je veliki trag na srpsku horsku muziku. Živeo je i radio u Kikindi, na Cetinju i u Šapcu, i svugde je ostvario veliki uspeh na polju muzičkog i pedagoškog rada, za šta mu je dodeljeno više od 25 javnih priznanja. Posebno važno mesto zauzima u istoriji Šabačkog pevačkog društva, gde je od 1902. do 1911. godine, uz brojne reorganizacije i uvođenje inovativnog repertoara, učinio da Društvo stekne veliku slavu. Svojim zalaganjem i predanošću radu, zadužio je Šabac i buduće generacije.
Robert Tolinger živeo je u Šapcu od 1902. do smrti 1911. godine
Rođen je 1859. godine u Hluboki, prema matičnoj knjizi praškog konzervatorijuma. U Spomenici Šabačkog pevačkog društva, koja je štampana 1931. godine, kao mesto rođenja navodi se Frauenberg, a to piše i na spomeniku u Šapcu. Kao treće mesto rođenja zapisan je Milhauzen, i to mesto je 1881. godine spomenuo sam Tolinger prilikom venčanja sa Anom Rajković u Kikindi.
Spomenik Tolingeru podignut je u Šapcu 1931. godine na Donjošorskom groblju na njegovom grobu
Najnovija opsežna istraživanja njegovog života i rada nisu pružila mnogo podataka o godinama detinjstva i o školovanju. Poznato je da se, posle završene osnovne škole i dva razreda realke, 1874. godine upisao na Praški konzervatorijum gde je završio petogodišnje studije violončela, u klasi profesora Francisa Hegenbarta. Odmah po završetku studija, 1859. godine, Tolinger se otisnuo u svet. U zagrebačkoj Zemaljskoj operi osam meseci je bio violončelista odakle je, na poziv Pevačkog društva „Gusle“, 20. maja 1880. godine, došao u Veliku Kikindu, gde je ostao deset godina.
Spomenik je tokom godina bio zapušten, pa je nedavno renoviran
Ovih deset godina Tolingerovog boravka u Kikindi popularno se nazivaju Tolingerovo doba. Pevačko društvo Gusle je dostiglo najviši nivo horskog pevanja, a sam Tolinger je ovde komponovao najbolje kompozicije. Kao vrstan violončelista, često je nastupao i dobijao laskava priznanja, kako domaće, tako i strane štampe.
Šabačko pevačko društvo pozvalo je sve da pomognu u podizanju spomenika (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv „Šabac“)
U Kikindi je Tolinger primljen veoma srdačno i sa velikim poštovanjem. Već sledeće, 1881. godine, oženio se mladom devojkom Anom, ćerkom kikindskog sveštenika Konstantina Rajkovića, i prihvatio pravoslavnu veru. Razveli su se 1887, a njihova ćerka Pava pripala je majci. Ana se kasnije udala za njihovog venčanog kuma, advokata Milana Petrovića, koji je, u vreme kada je Tolinger došao u Kikindu, bio predsednik Pevačkog društva „Gusle“. Nakon toga, umetnik se povlači u samoću svoje sobice, iz koje retko izlazi.
Dušan S. Konjević, predsednik ŠPD-a, najavljuje podizanje spomenika 1930. godine (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv „Šabac“)
Pokušavajući da promeni boravište, nekoliko puta je odlazio na Cetinje i bio priman kod Kneza Nikole. Tamo je do 1897. godine, u svojstvu kneževog muzičara, radio kao kompozitor, pedagog, horovođa i solista. Razočaran crnogorskom prestonicom, koja nije našla sredstva da štampa njegova dela, odlazi u Prag i u dogovoru sa jednom izdavačkom kućom, pet godina radi na pripremanju svojih dela za štampu i koncertne turneje za propagiranje srpske muzike u stranom svetu. Poduhvat nije uspeo zbog nedostatka materijalnih sredstava.
Šapčani idu na otkrivanje spomenika Robertu Tolingeru (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv „Šabac“)
I tada, možda u najboljem času, pristiže poziv Šabačkog pevačkog društva i on dolazi u Šabac gde je radio kao horovođa Šabačkog pevačkog društva i profesor Gimnazije i Više ženske škole. Već školske 1903/1904. godine, u Gimnaziji radi hor od 97 učenika, veliki orkestar od 30 učenika i manji muzički sastav od 17 svirača. I u ženskoj gimnaziji je, po starom običaju i ugledu na Cetinje, počeo spremati hor talentovanih učenica, što mu je omogućilo da kombinuje program sa učenicima Gimnazije i da stvori i mešoviti hor.
Tolinger je bio omiljen među Šapčanima, u velikom broju su prisustvovali otvaranju spomenika (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv „Šabac“)
Vrlo brzo Tolinger je postao miljenik Šapčana. Svoju vaspitnu muzičku misiju obavljao je sa velikim entuzijazmom. Svoje đake oplemenio je bogatom riznicom muzičke kulture, za kratko vreme od grupe amatera stvorio pevačke zanesenjake, reorganizovao je Šabačko pevačko društvo koje ulazi u najplodniji period rada. Godine 1903. na takmičenju 23 pevačka društva iz Srbije i Vojvodine u Beogradu, Šapčani osvajaju prvo mesto. U stručnom žiriju sedeo je Stevan Mokranjac, čija je Deseta rukovet bila zadata kompozicija. Čestitajući Tolingeru, Mokranjac je tada rekao: „Ti si, pobratime, za Desetu rukovet učinio više nego ja. Istina, ja sam je komponovao, ali ti si je stvorio i tek sam je sad osetio onakvu kakvu sam je zamišljao.“
Najava osveštanja spomenika 24. maja 1931. godine od strane Šabačkog pevačkog društva (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv „Šabac“)
U samom gradu, nije se mogla zamisliti nijedna zabava, koncert ili priredba, pa čak ni crkveni obred, bez Šabačkog pevačkog društva. Članovi Društva su jednostavno obožavali Tolingera, svi su o njemu imali lepo mišljenje, smatrajući ga visokomoralnim čovekom. Potpuno posvećen struci, zračio je urođenom skromnošću. Bio je društven i uvek spreman da pomogne. Iako težak invalid, bez desne noge do kolena, i teškim kretanjem pomoću žičane naprave i štapa, znao je da se uključi u buran noćni kafanski život, sa uživanjem slušajući specifično muziciranje čuvenih Cicvarića. Tolinger je u Šapcu imao sve uslove za udoban lični život.
Pismo Dušana Konjovića, profesora u penziji. koji je 1957. poslao arhivu slike sa svečanosti otkrivanja Tolingerovog spomenika (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv „Šabac“)
U sećanjima na Tolingera, Ruža Vinaver piše da je bio nesrećan i utučen, jer je bio lišen slobode kretanja, ali je „vršio svoju vaspitnu muzičku misiju sa zanosom apostola koji veruje da je jedino to pravi put dobru, sa požrtvovanjem, sa istrajnošću“. I sama posvećena muzici, „toj veštini da se misli zvucima“, Ruža Vinaver pevala je u Šabačkom pevačkom društvu i često svirala sa Tolingerom na priredbama u Šapcu i koncertima koje je priređivala u svojoj kući, ona na klaviru, on na violončelu.
O značaju ovog muzičara, Ruža Vinaver je još zapisala: „U vremenu kada se u Šapcu pevale pesmice à la Rukavice s prstima, cura šiške spustila… Tolinger sa svojim temeljnim muzičkim znanjem, talentirani dirigent i oduševljeni Vagnerijanac, čini u Šapcu, maloj varoši talentovanih ljudi, promenu i prelom…“
Ulica Roberta Tolingera u Šapcu (Foto: J. Gubelić)
Tolinger je u Šapcu imao sve uslove za udoban lični život. Stanovao je u blizini Gimnazije, u kući učiteljice Leposave Krstić, a o njemu se brinula rođaka iz Praga Marija Ružička. Samopregoran rad negativno se odrazio na njegovo zdravstveno stanje. Još od 1909. godine, povremeno je počeo da izostaje iz škole. U zimu 1911. godine, 20. februara, iznenada je umro od zapaljenja pluća. Sutradan je, uz najveće počasti, sahranjen na Donjošorskom groblju.
Odmah posle Tolingerove smrti, u želji da se oduže svome horovođi, u gradu je pokrenuta inicijativa za podizanje nadgrobnog spomenika, ali su akciju prekinuli ratovi. Posle 1918. nastavljeno je prikupljanje priloga i odlučeno je da se spomenik podigne na dvadesetogodišnjicu smrti. Među 110 priložnika bili su i Ambasada Čehoslovačke Republike, Jugoslovensko-čehoslovačka liga u Šapcu, Šabačko pevačko društvo, Pevačko društvo „Gusle“ iz Kikinde, „Zora“ iz Karlovca, Prvo beogradsko društvo „Karadžić“ iz Loznice, književnica Isidora Sekulić, kompozitor Vladimir Đorđević i mnogi Šapčani.
Spomenik je 14. juna 1931. otkrio poslanik Čehoslovačke Republike Robert Fidel, a osveštao episkop šabački Mihailo. Prema pisanju „Šabačkog glasnika“, otkrivanje spomenika Robertu Tolingeru pretvorilo se u „jedan nacionalni dan u Šapcu posvećen Čehoslovacima“.
Na spomeniku od sivkastog mermera u vidu obeliska od 250 centimetara, uklesane su reči:
„Svom dičnom horovođi
Robertu Tolingeru
kompozitoru
rođ. 9. XI 1859. u Frauenburgu u Čehoslovačkoj
20. II 1911. g. u Šapcu.
Ovaj spomenik podiže zajedno
sa njegovim đacima, poštovaocima
i prijateljima 1931. g.
odano Šabačko pevačko društvo.“
Neasfaltirana ulica sećanje na čuvenog horovođu (Foto: J. Gubelić)
Za vreme boravka u Kikindi, pretpostavlja se da je Robert Tolinger napisao preko 20 pesama za muški, ženski i mešoviti hor, oko 135 dečjih pesmica, više solo pesama, jednu liturgiju, mnoštvo duhovnih kompozicija, više klavirskih kompozicija, kao i kompozicije za druge instrumente. Od većih dela napisao je operetu „Veseli mornari“, simfoniju za veliki simfonijski orkestar, manju kantatu „Cigani“, veliku kantatu „Kosovka“ i mnogo drugih dela. Komponovao je i na Cetinju, a nešto manje u Šapcu zbog velike zauzetosti. Hor 66 devojaka i danas ima na repertoaru Crna noći, pesmu koju je Tolinger komponovao na stihove Jovana Jovanovića Zmaja.
Robert Tolinger koncertrirao je jednom pred kraljem Srbije Petrom Karađorđevićem Prvim, a za dugogodišnji rad na polju srpske muzike, i za pedagoški rad, dodeljeno mu je više od 25 priznanja.
Kikinđani su mu se odužili bistom. Gradovi Šabac i Kikinda pobratimili su se 1931. godine, kada je podignut spomenik u Šapcu
Da bi sačuvali uspomenu na Roberta Tolingera, njegovi đaci, poznanici i prijatelji, oživeli su sećanja kroz Spomenicu koja se pojavila u Šapcu 24. maja 1931. godine. Na početku, u kratkom tekstu, poslednji put svom horovođi obratilo se Šabačko pevačko društvo. Napisali su i ove rečenice: „Svi smo te voleli. Ali, ti to nisi tražio jer si bio besprimerno skroman. Ti najzad i nisi znao za ruže, izgleda da ti je sudbina i dodelila samo trnovite staze. Tvoj grob će pričati pokolenjima o čoveku koji je umirao i umro na poslu. Klanjajući se pobožno tvojoj seni, želimo ti večiti odmor.“
U Kikindi, na inicijativu kulturnih radnika, ispred zgrade „Dištrikta“, 1979. godine, postavljena je bista Roberta Tolingera, rad akademskog vajara Slobodana Kojića, sa pogledom na koncertnu dvoranu u kojoj je provodio godine svog zlatnog doba. U Šapcu je do skoro bio potpuno zaboravljen. Njegov grob bio je u prilično zapuštenom stanju, a slova na spomeniku jedva su se čitala. Spomenik je sada renoviran i zaštićen, a po čuvenom kompozitoru i horovođi naziv nosi jedna ulica na Letnjikovcu.
Podaci, fotografije i dokumenta u vezi sa životom i događajima nakon smrti Roberta Tolingera čuvaju se u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Šapcu.
Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
