Дистрикт
Друштво

ГРАДИЛИ СУ ШАБАЦ, А У „ИЗГРАДЊИ“ ОСТАВИЛИ СВОЈЕ РАДНЕ ВЕКОВЕ

У јуну 1982. године, док се градила шабачка „Шећерана“, Гордана Мићић дошла је у „Изградњу“. У обрачунској служби затекла је још седам колегиница. Свака је била задужена за обрачун зарада двеста до двеста педесет радника. За тесаре, зидаре и остале запослене вођени су посебни обрачуни, а осам жена делило је посао који се обављао ручно, уз помоћ дигитрона. Документација се гомилала, радни дан продужавао, а посао се понекад настављао и код куће.

Грађевинско друштвено предузеће “Изградња” основано је 18. јула 1952. године, најпре као Градска занатска грађевинска радионица


-У почетку ми је све било лепо и ново. Били смо млади, дружили смо се и била сам презадовољна. Било је много посла, па смо документацију носили кући и настављали да радимо. Остајали смо дуже на послу, али смо имали воље за радом и били задовољни- сећа се Гордана Мићић, која је у предузећу провела 29 година, укључујући и период стечаја.

 За више од 60 година постојања и рада ово предузеће изградило је 90 одсто стамбених објеката на територији града Шапца и околине,


Од занатске радионице до великог грађевинског предузећа

Када је дошла у „Изградњу“, предузеће је већ имало три деценије дугу историју. Основано је 18. јула 1952. године као Градска занатска грађевинска радионица, а 1954. добило је назив Грађевинско предузеће „Изградња“. Од скромнијих занатских послова постепено је развијало капацитете за све веће грађевинске подухвате. Већ наредне године имало је издвојене погоне: каменолом у Милошевцу, шљункару у Мишару и бетонску радионицу.

Поред Шапца градили су и на територији читавог Подринско-колубарског региона, као и у градовима широм бивше Југославије


Од 1952. до 1960. године трајао је период развоја и ширења предузећа. Како су се повећавали обим послова и број градилишта, тако је запошљавало све више радника.
-Први већи послови били су санација и занатски радови на Дому војске 1960. године. Затим је 1962. уследила изградња објеката за ратне војне инвалиде, а 1965. грађен је „Зоркин солитер“. После тога почела је изградња Бенске баре, крајем шездесетих година- наводи Радомир Петровић, виши архивиста у Међуопштинском историјском архиву Шабац, који је проучавао документацију предузећа и приредио изложбу о његовом раду.


Радници „Изградње“ на градилишту – свакодневни призор у времену када је предузеће градило Шабац и околину


Најуспешнији период пословања „Изградње“, према Петровићевим речима, трајао је од 1970. до 1990. године. Предузеће је тада изводило стамбене и индустријске радове, а у Шапцу је било ангажовано на изградњи готово целе индустријске зоне за потребе „Зорке“. Радило је на погонима „Заштите биља“, Думачи и Погону пластичних маса, као и на објектима „Шећеране“, „Семенарства“ и „Шабацпромета“. Градило је објекте трговинског предузећа „Нама“ у Шапцу, али и у сеоским срединама, највише у Мачви. Радило се и у Богатићу, Владимирцима и Коцељеви.


Заједнички тренуци запослених на једној од прослава предузећа


-„Зорка“ је била највећи инвеститор у изградњу стамбених објеката. Она је плаћала радове, а „Изградња“ их је изводила. Градило се и ван града – ободни канали, мостови на сеоским путевима и трафостанице за потребе Електродистрибуције. За такав обим послова била је потребна велика и разноврсна радна снага- објашњава Петровић.


Радници „Изградње“ у колу – славље и дружење били су део живота великог колектива


Три хиљаде радника градило је град


Осамдесетих година, у периоду највећег запошљавања, „Изградња“ је имала око 3.000 радника, укључујући и сезонски ангажоване. Радници су кроз посао стицали искуство и напредовали. Предузеће је имало и возаче, као и комплетну пратећу оперативу.
-Шабац је и пре рата био познат по занатским радњама. У почетку нису имали кадар који је био школован за те послове. Углавном су то били приучени мајстори. Бравари и тесари напредовали су кроз сам рад- почињали су као помоћни радници, а затим стицали знање и напредовали. Постојала је категоризација занатских радника, до осме категорије, која је била највиша- каже Петровић.


Испред стамбених зграда које су градили у насељу Тркалиште


Имали су тесаре, зидаре, грађевинску оперативу и занатске радове. За поједина радна места била је потребна и посебна стручна оспособљеност. Петровић наводи да су руковаоци крановима морали да имају одговарајући трећи степен стручне спреме или да прођу додатну обуку и преквалификацију.
Већина радника долазила је из Шапца и околних места- Богатића, Владимираца и Коцељеве, а грађевинска сезона трајала је од марта до новембра. Предузеће је имало и сопствену бетонску базу на Думачи, где су израђивани готови бетонски елементи и конструкције за уградњу на градилиштима. Занатске радионице налазиле су се преко пута Касарне, у данашњој Поцерској улици.


Велики колектив „Изградње“ на окупу у Тркалишту, 1984. године


-Бенска бара и Тркалиште су два највећа стамбена комплекса изграђена у Шапцу. Изградња и исушивање Бенске баре почели су почетком шездесетих година. Најпре је требало припремити терен, урадити канал и насути земљиште. Због састава тла, вишеспратнице су постављане на шипове како би имале стабилну основу. У насељу је подигнуто и неколико солитера од дванаест спратова. На Тркалишту је прва зграда, преко пута Норвешке улице, завршена 1978. године. Објекти имају више улаза и постављени су укосо, тако да делује као да су окренути један према другом. Налазе се у делу око угла улица Проте Смиљанића и Норвешке- објашњава.


Прослава у кругу колега – успомене које су бивши радници сачували и после престанка рада предузећа


Занатске радионице и удруживање


На Тркалишту су имали сопствене занатлије и занатске радионице. Када би се завршило зидање објекта, посао су преузимали тесари, бравари, молери и други мајстори који су изводили потребне завршне радове. Петровић посебно истиче контролу квалитета и техничког пријема, о чему сведоче записници сачувани у архивској грађи.
-За оно време имали су веома добар систем надзора и техничког пријема објеката. Није било могуће да се објекат прими без темељне провере. Ако би комисија утврдила недостатке, технички пријем није могао да буде одобрен. Није се одступало ни од пројектом прописаних захтева. Ако је пројектом била предвиђена арматура пречника 10 или 12 милиметара, морала је управо таква да буде уграђена- истиче он.


Тренутак свечаности и доделе признања заслужним радницима „Изградње“


Петровић сматра да се квалитет тадашње градње може препознати и данас. Верује да би се многи сагласили са његовом оценом да је „боље купити стан у Бенској бари, у згради грађеној седамдесетих или осамдесетих година, него у некој новој згради у којој се гради брзо, за кратко време, па бетон не стигне да сазри и добије потребна својства“.
Поред „Изградње“, у Шапцу су постојала још два мања предузећа која су се бавила градњом-„Занатсервис“ и „Пролетер“.


Радници испред завршених стамбених зграда – један од видљивих трагова њиховог рада у Шапцу

Она су се најпре удружила и њиховим спајањем настао је „Грађевинар“, који је „Изградња“ преузела 1974. године, заједно са радницима и грађевинском оперативом. Касније је, у складу са Законом о удруженом раду из 1976. године, предузеће организовано кроз радне организације и њихове подјединице. Управа се налазила у Поп Лукиној улици, база на Думачи, а имали су и градилишта.У том систему пословала је и Горданина обрачунска служба.


Заједничка фотографија запослених са једног од окупљања колектива


-То је било у ОУР-у „Оператива“, односно у грађевинској оперативи. Поред њега, постојали су ОУР друштвеног стандарда, затим занатски ОУР и механизација. Све је било тако организовано и било нас је много- сећа се Гордана.
За сва градилишта, погоне и радне целине постојала је и велика административна служба. Гордана је била задужена за обрачун зарада једне од три групе режијских радника, а касније је прешла у књиговодство. И њен супруг Драган Мићић радио је у „Изградњи“. Једно време био је у комерцијали, потом је прешао у фабрику бетона, где је најдуже радио као магационер. У предузећу је провео 33 године.


Радне обавезе и дружење – две стране живота у некадашњој „Изградњи“


Механизми одлучивања и радничка дружења


-„Изградња“ је имала и сопствене механизме одлучивања. На зборовима радника расправљало се о изградњи објеката и условима под којима ће се радити, док је раднички савет одлучивао о текућим питањима. У њему су представнике имале различите групе запослених- занатлије, тесари, армирачи, руководиоци и инжењери, уз присуство правне службе. Имали су и свој часопис „Изградња“, у којем су бележене актуелности из предузећа, попут података који је објекат подигнут, шта је планирано, посете политичара, дружења и радничке спортске игре- каже Петровић.


Колеге на прослави, у времену када је предузеће окупљало велики број запослених


Истражујући свакодневицу радника, упознао је неке који су тамо провели радни век. Петровић помиње надимке, шале и догодовштине међу запосленима, као и чињеницу да су жене биле присутне и на руководећим местима, иако су на самим градилиштима, у извођењу радова, претежно радили мушкарци.
-Највећи део запослених чинили су мушкарци који су радили на терену. Једни другима су правили зврчке, сви су имали неке надимке и ретко ко је кога познавао само по имену. Било је ту разних шала и досетки- каже он.


Део колектива „Изградње“ на заједничком дружењу


Петровић се сећа и једне необичне праксе. Када су 1994. године радили на поправци крова, нису хтели да се попну док се не прекрсте. Сам је то повезао са опасношћу посла и страхом са којим су се радници суочавали на градилишту.
Гордана предузеће памти и по дружењима чланова колектива. Синдикат је организовао путовања, а колеге су се окупљале и ван радног времена.
-Из тог периода остала су ми лепа сећања на дружења. За Осми март смо са синдикатом путовали у Сарајево, Кладово и друга места. Имали смо прославе, дружили смо се, колеге су одлазиле једни код других. Верујте, то нам данас недостаје- каже она.


Сусрети и прославе били су прилика да се окупе радници различитих служби и градилишта.


Породице у неизвесности


Такав живот постепено је уступао место годинама неизвесности. Према Петровићевим речима, проблеми су почели 1991. и 1992. године, са ратовима и инфлацијом, када се смањивао обим послова.
-После свега тога уследио је још један ударац – бомбардовање. „Изградња“ је имала своје машине и своју оперативу која је употребљена за потребе Југословенске народне армије. Затим су почеле промене законских основа пословања и укидање друштвене својине. Формирана су акционарска друштва и после бомбардовања уследио је нагли пад- објашњава Петровић.


Успомена на колеге и године проведене у великом грађевинском предузећу


Инфлација и немогућност наплате потраживања погађале су и предузећа са којима је „Изградња“ сарађивала. Као пример Петровић наводи „Наму“, која је престала да ради. Робу су купци узимали на одложено плаћање, а до тренутка наплате новац је губио вредност. Слично се дешавало и у грађевинском предузећу- зарађено није могло да се наплати у износу који би покрио уложени рад и материјал.


Радници „Изградње“ на једном од свечаних окупљања


-Нису могли да остваре своја потраживања или би, у тренутку када их наплате, новац већ изгубио номиналну вредност у односу на оно што су уложили. Практично, нису могли да остану конкурентни- напомиње Петровић.
Криза се у свакодневном животу запослених најпре осетила кроз све мање посла и кашњење зарада. Гордана памти да су раније исплате биле петнаестог или двадесет петог у месецу, а затим су почела одлагања и смањивање вредности бода.


Заједнички тренуци који сведоче о блискости и припадности колективу


-Најпре су почеле да касне зараде, а затим су се смањивали и износи, односно вредност бода. Све се то осећало. Међу запосленима је расло нестрпљење и нетрпељивост, нарочито међу руководиоцима. Почела су препуцавања и свашта смо доживљавали. О повећању личног дохотка више није било ни говора. Само смо се молили Богу да уопште примимо неку плату. Сада више не могу да се сетим колико дуго нисмо примили ни динара, али био је то дуг период- сећа се она.


Прослава у кругу запослених – део корпоративног и друштвеног живота „Изградње“


Њен супруг је у међувремену отишао на неплаћено одсуство, а затим се две године није вратио у предузеће. Наставио је да ради приватно, користећи занат и сарадњу са инжењерима. Због тога је породица лакше поднела кризу него домаћинства у којима су оба супружника и даље зависила од зарада у „Изградњи“.
-Мој супруг је имао занат и много је радио приватно, тако да смо били у нешто повољнијој ситуацији. Међутим, колегинице чији су мужеви и даље радили у „Изградњи“ биле су у много тежем положају- каже Гордана.


Део колектива који је оставио свој траг у изградњи Шапца


У предузећу су се низали штрајкови и расправе. Гордана се сећа првог штрајка, мада више не може да се сети његовог тачног повода. Радници су изашли из канцеларија и кренули према граду.
-Искрено, ни данас не знам зашто смо тачно ишли да штрајкујемо. Изашли смо из канцеларија и сви смо кренули према граду. Одвели су нас у Дом синдиката, где смо седели. Чини ми се да је у том штрајку била и „Шапчанка“, али више не знам да ли су се они придружили нама или ми њима- прича она.


Радници на окупу, са признањима за труд и допринос раду предузећа


Посебно памти период принудне управе. Била је зима, у канцеларијама хладно, а посла готово да није било. У неизвесности шта ће бити са предузећем и запосленима, чекала је долазак људи који је требало да преузму управљање.
-Једном сам села на електричну пећ да се загрејем, толико ми је било хладно. У канцеларији се разговарало о томе шта ће бити са предузећем и запосленима. Долазили су људи, водиле су се расправе, а ја сам говорила: „Да ми је само да дође, па да видим шта ће бити!“ Колега ми је тада одговорио: „Знаш ли шта ће, Гоцо, бити? Нећеш ти смети да седиш на пећи ако овај дође“- додала је.


Хронологија пропадања


Пропадање предузећа убрзо је добило и формалноправни облик. Стечајни поступак над Грађевинским друштвеним предузећем „Изградња“ из Шапца отворен је 4. јула 2003. године пред Трговинским судом у Ваљеву, а банкрот проглашен 2. фебруара 2005. Пакет имовине „Изградње“ продат је 27. марта 2006. године на јавном надметању, а купац је била „Компанија Јовановић“ д.о.о. из Шапца, која је понудила 41.849.626 динара. Након неколико неуспешних лицитација, 12. јануара 2007. године продата је и „Изградња“ као правно лице, такође шабачком предузећу „Јовановић“, за 2.100.000 динара. Трговински суд у Ваљеву донео је 18. јуна 2007. године одлуку о коначној расподели стечајне имовине, а стечајни поступак закључен је 31. децембра исте године.


Хотел „Слобода“ био је једно од места окупљања и свечаности запослених у „Изградњи“


Петровић појашњава како су у стечају обрачунаване исплате потраживања радника.
-Ако је „Изградња“ неком раднику дуговала 100.000 динара, а у стечајној маси није било толико новца, исплаћивало му се, рецимо, 70 или 50 одсто тог износа. На крају, из платних спискова види се да су исплате биле линеарне, у висини приближно минималне зараде. Већина запослених је добила исти износ за исплату личног дохотка- наводи.
Продаја бетонске базе на Думачи му је посебно упечатљива када је упоређивао вредност онога што је предузеће производило са вредношћу саме базе.


Прослава у хотелу „Слобода“ – тренуци за памћење из живота некадашњег колектива


-Оно што ме увек чуди јесте то што је „Изградња“, у тренутку када је покренут поступак отварања стечаја, односно када је продата, имала више капитала у производима него у бази на Думачи- каже Петровић.
Међу објектима који су остали недовршени била је и „Навипова зграда“, чија је градња почела почетком деведесетих. Петровић објашњава да су поједини купци још пре завршетка објекта уплатили станове или пословне просторе, па је њихово намирење касније било предмет судских спорова. Зграду је, како каже, касније довршио Ауто центар „Петровић“, а питање дела простора решено је нагодбом са Фондом грађевинског земљишта- Фонд је уступио објекат поред хотела „Слобода“, а заузврат добио део простора у „Навиповој“ згради.


Радни век после „Изградње“


Гордана је у предузећу остала до краја. Када је „Изградња“ престала да ради, пријавила се на евиденцију Националне службе за запошљавање, али је после два или три дана позвана да ради у стечају.
-Остала сам до самог краја у предузећу. Када се „Изградња“ распала, отишла сам у Завод за запошљавање. Тамо сам била два-три дана, а онда су ме позвали да радим у стечају. Стечај је трајао три-четири године- каже она.
После укупно 29 година у „Изградњи“, Гордана је још тринаест година радила у приватној фирми „Евролек“, такође у књиговодству. Тамо је обављала кадровске и финансијске послове, обрачун зарада, одлазила у банку и предавала пазар. У „Изградњи“ је, каже, свака радница имала свој реферат, док је у приватној фирми обављала више различитих послова до одласка у пензију.


Иза сваке подигнуте зграде стајали су њихов рад, знање и заједништво


Петровић је о стамбеној изградњи сазнавао на основу документације, али и кроз разговоре са људима који и данас долазе у Архив. „Зорка“ је имала сопствени фонд за стамбену изградњу и од „Изградње“ наручивала читаве објекте или куповала десет до петнаест станова за своје запослене. И радници „Изградње“ добијали су станове на основу ранг-листа, уз издвајања за самодопринос.
-На Дан „Изградње“ уручивани су им кључеви и организована је свечаност. На фотографијама до којих сам дошао види се да су организовали прославе „Осмог марта“ и Нове године. У почетку су их приређивали код себе, касније у мензи, а потом су прославе организоване у хотелу „Слобода“- прича Петровић.

Радомир Петровић, виши архивиста у Међуопштинском историјском архиву Шабац, који је проучавао документацију предузећа и приредио изложбу о његовом раду


Када би добили кључеве, радници фактички нису били власници, већ само корисници тог стамбеног простора. После доношења Закона о становању 1992. године и ревалоризације, поједини станови су почетком деведесетих откупљивани за свега око стотину марака.


Документација која чува трагове


Петровић је на основу документације коју је сваки инжењер руководилац изградњом једног грађевинског објекта, по завршетку радова и техничког пријема предавао Архиву, установио много о начину градње.
-Због тога је код нас сачувано око 95 одсто документације о објектима које је радила „Изградња“. Из „Изградње“ имамо 827 архивских кутија, као и око 120 дужних метара архивске грађе. Архив је први пут преузео њихову документацију 1982. или 1983. године. У међувремену је стручна служба Архива обавила сређивање грађе. Један део документације преузели смо до 1974. и 1975. године, док је остатак био сређен и чувао се у предузећу. Када је 2007. године закључен стечајни поступак, Архив је преузео комплетну документацију. Она је сачувана зато што је већ била сређена и смештена у архивске кутије- наводи он.


Једна генерација градитеља „Изградње“ израдила је најзначајније објекте у граду


Људи и данас долазе у Архив да провере који су зидови у њиховим становима носећи, да пронађу документацију о откупу станова или да докажу радни стаж када подаци недостају у евиденцији Фонда ПИО.
-Захтеви бивших радника за потврде о запослењу су међу најчешћима. Дешава се да у евиденцији недостаје податак или да је погрешно уписан матични број, име или други лични податак, па архивска документација постаје доказ о годинама проведеним у предузећу. Долазе нам и они који имају уговоре о откупу станова, када им је потребна документација за оверу, као и људи који траже пројекте појединих објеката, како би знали шта могу да мењају у становима- наводи Петровић.


Зграда која (не) памти и људи који памте


Покушавао је да пронађе и фотографије радова и људи. Сећа се да су, док је предузеће још постојало, на зидовима биле изложене фотографије „Изградње“, али када је припремао изложбу, у згради готово ништа није затекао. Оно што је остало било је растурено и пропало. Обраћао се и инжењерима који су руководили појединим градилиштима, надајући се да су сачували фотографије са посла. Ни код њих није пронашао грађу која би помогла да се оживи слика некадашњег предузећа.


Фотографије које чувају сећање на људе, рад и време у којем је „Изградња“ била један од важних ослонаца Шапца


Управну зграду у Поп Лукиној улици видео је током припреме изложбе. И даље је стајала иза капије, запуштена, са понеким комадом намештаја унутра. Данас је на том месту кафана. Гордана, која је у тој згради проводила радне дане, и даље погледа према њој када пролази улицом. После толико година, старе фотографије враћају сећања на људе и догађаје који су некада били део свакодневице.
-„Изградња“ је много значила за Шабац. Изградили смо цело Тркалиште, целу Бенску бару, Халу спортова, „Шећерану“, „Семенарство“ и још много тога. Посебно памтим силосе у Петловачи, где је супруг радио. Радило се клизном оплатом, посао није смео да стане, па су људи остајали на градилишту читаву ноћ. Било је важно да се заврши, без обзира на то колико је времена требало- сећа се Гордана.

Гордана Мићић и данас са сетом прича о Изградњи


Петровић се у Архиву сусреће са људима који су на различите начине били део „Изградње“. Неки траже документацију, други долазе на изложбе, а многи у фотографијама и записима евоцирају успомене на радни век. Један старији посетилац изложбе посвећене том предузећу, некадашњи радник, оставио му је коментар који памти: „Добро је да се неко и нас сетио.“

Из серијала „Фабрике које памте људе“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима