Док многи млади људи своју будућност виде далеко од села и породичних имања, Мирослав Лауш је изабрао потпуно другачији пут. Вратио се дедовини у селу Крнуле код Владимираца и на земљи својих предака подигао савремену плантажу трешања, која је данас једна од најуспешнијих у овом делу Србије.
Ове године природа је воћарима коначно била наклоњена. После прошле, једне од најтежих сезона, трешње су одлично родиле, а на плантажи Лауша плодови достижу и три центиметра у пречнику. Управо тај квалитет отворио им је врата иностраних тржишта.
Али, прича о Мирославу Лаушу није само прича о добром роду. То је прича о једној одлуци – да се не дозволи да породично имање остане пусто.
„Па одувек сам размишљао о овоме како да ово имање од мог деде, прадеде… и сви су они били овде, тако да нисам хтео да дозволим то да пропадне. Кад сам решио да се вратим, морао сам нечим да се бавим, тако да сам дошао на ту идеју да то буде овде и нисам се покајао“, прича Мирослав.
Од дедовине до савремене плантаже
Године 2019. на месту где су некада били породични пашњаци и њиве никла је модерна плантажа трешања. Данас се простире на 6,4 хектара, потпуно је покривена противградном мрежом, има систем за наводњавање и представља пример савремене воћарске производње.
У засаду се налази шест сорти трешања које сазревају једна за другом, па берба траје више од месец дана.
„Засад је подигнут 2019. године. Имамо 6,4 хектара под противградном мрежом и шест сорти трешања. Крећемо од ране сорте Бурлат, коју, у зависности од године, беремо негде средином маја, па све до касних сорти које се беру око 20. или 25. јуна. То нам омогућава да снабдевамо и домаће купце и инострано тржиште које је веома захтевно када су у питању квалитет, крупноћа и постојаност плода.“
Захваљујући таквој организацији производње, берба не траје само неколико дана, већ више недеља, што је веома важно и за организовање радне снаге и за пласман робе.
Трешње из Крнула стижу и до Пољске и Русије
Иако је циљ да што већи део производње остане на домаћем тржишту, највећи део овогодишњег рода ипак ће завршити у иностранству.
„Један део пласирамо на домаће тржиште, где снабдевамо локалне продавнице, јер нам је важно да наше трешње остану и код наших купаца. Али већи део иде у извоз. Ове године извозимо за Пољску и Русију.“
Пољска је, објашњава Мирослав, ове године имала велике проблеме због пролећног мраза, што је створило додатну потражњу за квалитетном трешњом.
„Један део Пољске био је погођен мразом, па се појавила велика потреба за воћем. Управо зато смо ове године извезли значајне количине и на то тржиште.“
Сарадњу су остварили са фирмом из Таванкута, преко које се организује извоз.
„Направили смо сарадњу са једном фирмом из Таванкута и веома смо задовољни. Цена се креће од 230 до 320 динара по килограму, у зависности од потреба тржишта, потражње и класе плода. Ми смо задовољни.“
После тешке године стигао одличан род
За разлику од прошле године, када је род био знатно мањи, ове сезоне готово сви услови били су идеални.
„Нисмо имали ништа рода прошле године, тако да смо ове године много бољи. Цветање је било готово перфектно. Имали смо једно кратко захлађење које је погодило само прву сорту, али није било озбиљнијих последица. Најављено је и наредних десет до петнаест дана лепо време, са ноћним температурама око 15 и дневним од 26 до 28 степени, што је идеално за трешњу.“
Управо такви временски услови омогућили су да плод остане крупан, чврст и дуготрајан, што је пресудно за транспорт и извоз.
Најлепши тренутак долази пред зору
Воћарство није посао који траје осам сати дневно. Нарочито у време бербе, рад почиње пре свитања, а завршава се касно увече.
Ипак, Мирослав каже да постоје тренуци који избришу сваки умор.
„Најбоља су та осећања кад сунце излази. Кад радите целу ноћ и негде око четири и петнаест или четири и двадесет почне да свиће… Онда погледам стара дрвена колица која су користили мој деда и прадеда. Они су радили са коњима, па ми буде помало глупо да се ја жалим што ми је тешко у трактору који има климу“, каже уз осмех.
Воћарство није посао за једну сезону
Подизање савременог засада трешања једно је од највећих улагања у воћарству. Први озбиљни приходи стижу тек после више година, а цео засад планира се за период од најмање две деценије.
„Воћарство је веома захтевно и дугорочно. Ово је пројекат од 15 до 20 година. Онај најтежи почетак смо прошли и сада, што се каже, долази мало лакши део.“
Највећа победа није само добар род
Док гајбице пуне крупних, тамноцрвених трешања свакодневно напуштају плантажу, Мирослав каже да је највећа победа ипак нешто друго.
Да земља његовог деде и прадеде није остала запуштена.
Да на њој поново има живота.
И да је успео да докаже како се знање, стрпљење и љубав према породичном имању и данас могу исплатити.
Из серијала „Чувају занате и враћају живот селу“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Владимирци. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
