„Шта су људи, поједу печеног вола“. То се деси сваки пут кад бика и јуницу испече Мијо Маштраповић из Бановог Поља код Богатића. До сада је на рaжњу окретао више од стотину, од 400 до 700 килограма. Пекао је вола чак и на броду, да би муштерије биле задовољне. Жеља му је да пече свом сину на свадби, и тада ће, каже, тражити највећег бика у селима Мачве.
Док се во на ражњу окреће, а претоп у капљицама слива у плех, гости већ наслућују да ће бити добро весеље. За то време Мија Маштраповић распаљује ватру, да би месо било меко унутра, а по врху хрскаво и укусно. И тако годинама, од весеља до весеља.
– Идеја се појавила 2014. године кад су људи почели то да траже. Иначе сам радио свадбе, па сам почео и ову услугу да пружам – каже Миомир Мијо Маштраповић.
У почетку је бројао и писао, и волове и килограме, а кад је прешао стотину, престао је да рачуна.
– Највећи који сам испекао имао је 710 килограма, а углавном иду око 600 килограма за наше свадбе – прича мајстор.
Припремао се, каже, да усаврши занат за свадбу свог сина, па се за њега прочуло широм Мачве где данас показује своје умеће.
Овај посао и не може баш да ради свако, јер треба вола од неколико стотина килограма испећи да месо не остане живо, а прелив буде савршеног укуса. За то су ту његови чланови тима, ужа и шира фамилија. Они припремају прелив од крупно сеченог кромпира, са црним луком, шамипињонима и зачинима. И сви ужвају у свом послу.
– Припремамо прелив за месо. Како се деље бик, тако сипамо прелив у плекове. Иде паприка, лук, шаргарепа, кромпир, убацимо мало и суве сланине да добијемо бољи укус. Месо ће да се крчка у плековима, пребацује се из једног у други, и тек кад је у петом плеку, тада се може сервирати гостима – прича Жељко Ђукановић.
Други мезе, а Мија само додаје ватру и премазује вола. За овај посао мора се бити мајстор. Иако рецепт не крије, искуство је његов највећи адут. Траже га за прославе, манифестације и разна весеља, а поседњих година и за рођење деце, посебно мушке. Али никад се није десило да се неко жали да је зафалило.
Жалио се он понекад, јер ипак људи не разумеју да ово није лак посао. Не само да треба цео дан бити поред ватре, већ је важно да во буде укусан и печен.
– Пекао сам на броду бика, ту је било венчање, матичар. На разним местима, за разне прилике, победе клубова, улазак у напреднију лигу, успело је свугде.
И ништа то не било тако, да Мија није занимљив и духовит човек који збија шале на свој и туђ рачун. Одаје га и надимак који је добио још као дечак.
– Кад је ишао у школу, учитељ је питао шта је теже, килограм гвожђа или перја, Мија је рекао да је теже гвожђе. На учитељево чуђење, Мијо је рекао – хајде да ја Вас ударим килограмом гвожђа, а ви мене перјем, да видимо шта је теже, и тако му је остао надимак Лудорија – прича пријатељ Слободан Ђукановић.
Дељање је нејлепши део посла. Кад се во зарумени, а са плећки крене да се топи салце, први је знак да може да крене да одваја парче по парче.
– Скида се један по један слој, иду прво рибићи и парче по парче се спушта у мањерке и прокрчка се још 20 минута. Затим иду слојеви са бута, а што остаје се премазује. Полако се ради – одаје Мијо тајну свог заната.
Увек је у центру пажње, а највише кад месо зацврчи. Тада се публика окупи да чека завршницу печења. За то време мајстори раде, и очима процењују када је месо спремно.
А кад се заврши, од умора прилегне и то је тек анегдота која се по Мачви препричава.
– Кад се мој син Душан родио и пекли смо бика испред сале, почастили госте, Мија као врхунски професионалац и човек који воли шалу, и као и сви, да мало попије, одспавао је за столом једно два сата. Кад се пробудио каже – немој да мислиш да сам био пијан, ја то због детета, да нема проблем са грчевима. И тако је и било, хвала Богу, дете мирно, моја супруга каже – изгледа да Мија није само мајстор, него има и друге способности – прича Милан Даничић.
Имао је Мијо разна искуства која данас радо прича. Све се добро завршило, као и сваки пут, Најважније је да гости оду задовољи и пуних стомака. Важно је да је на весељу био печен во, али још важније да се смазао у сласт.
Из серијала МАЧВАНИ БЕЗ ПРЕМЦА. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
