Izažanjac, jedinstvena manifestacija koja više od tri decenije čuva običaje vezane za završetak žetve i vršidbu pšenice u Bogatiću, i ove godine okupila je veliki broj posetilaca. Uz zvuke stare parne vršalice, pesmu, igru i miris tek ovršenog žita, veliki broj posetilaca prisustvovao je još jednom susretu prošlosti i sadašnjosti.
Kada bi se pre pola veka u selu začuo zvuk parne mašine, za domaćina nije bilo veće radosti. To je značilo da je stiglo vreme vršidbe i da će posle višemesečnog rada u ambar konačno stići žito. Od tog zrna zavisio je hleb za čitavu porodicu.
Danas Mačvane taj isti zvuk vraća u vreme kada se do svakog zalogaja dolazilo teškim radom. Ali ovo nije samo priča o hlebu. To je priča o ljudima koji su jedni drugima pomagali, udruženi u mobama na kojima su delili i muku i radost.
„Moba je način na koji se nekada opstajalo. To je bio zajednički rad i uzajamna pomoć – da se skine žito, da se ovrše i da se obezbedi hleb za narednu godinu. Nije se gledalo ko koliko ima i ko će kome više pomoći. Bilo je važno da se posao zajednički završi i da svaka porodica obezbedi hleb. Moba danas više nema, došlo je vreme kombajna, ali ovo što danas gledamo jeste svojevrsna predstava jedne mobe. Nama su, međutim, i dalje potrebne duhovne mobe. Ovo je danas jedna takva duhovna moba – da se u ovim turbulentnim i užurbanim vremenima okupimo, razgovaramo, nasmejemo se, ispratimo program i, uz bogosluženje, zahvalimo Bogu za usev koji nam je podario“, kaže Obrad Ulardžić, predsednik Udruženja „Izažanjac“.
Za Mačvane, Izažanjac je mnogo više od očuvanja starih običaja. To je oživljavanje „duha moba“ i jedinstvena prilika da se ponovo okupe, razgovaraju, prisete svojih predaka i pokažu da ono što su nasledili ne žele da zaborave.
Jer, dok god se pamti način na koji se nekada živelo, pamtiće se i ljudi koji su taj život gradili.
„Žetva je Božija nagrada i Gospod Bog je podario ove plodove. Mislim da je ono što se nekada dešavalo imalo posebnu težinu, jer su se ljudi okupljali, družili i postajali bliži jedni drugima. Zato ova manifestacija, po mom mišljenju, nema samo opštinski, već i republički značaj, jer se kroz nju čuvaju i neguju naša tradicija i kultura“, kaže Zoran Đorđević, posetilac iz Toplice.
Baš u tu tradiciju i kulturu stala je ova parna mašina stara više od jednog veka. Vremešna dama, bez savremenika, i danas radi kao sat, zahvaljujući majstorima iz Bogatića koji su je vratili na fabrička podešavanja.
Njen zadatak danas više nije da nahrani selo, već da pokaže mlađim generacijama kako se nekada, uz snagu vodene pare, iz klasa dobijalo najvrednije zrno.
„Ovo je parna mašina proizvedena 1913. godine. Nabavili smo je u Ečkoj, negde 1991. ili 1992. godine. Posle toga smo je reparirali i doveli u fabričko stanje, tako da danas izgleda i radi onako kako je radila kada je izašla iz fabrike. Evo, možete i sami da se uverite da radi besprekorno“, kaže Đorđe Petrović, metalostrugar iz Bogatića.
Za njenog vlasnika, Slobodana Milićevića, ovo nije samo stara mašina. To je uspomena na vreme u kome je čovek živeo od svog rada, a svaki okret točka značio da će na stolu biti hleba.
„Poenta je u tome da se selo ne otuđi i da Mačva sačuva nešto svoje, nešto što pripada njenoj istoriji. Za mene je vrednost ove mašine neprocenjiva. Ona je deo moje mladosti, deo uspomena na moje drugare i jedno vreme koje ne želim da zaboravim“, kaže Slobodan Milićević, vlasnik parne mašine.
U slavu žetve, za rod koji je sačuvao domaćinstva i hleb koji je okupljao porodice, Izažanjac i ove godine prati bogosluženje – kao molitveni početak manifestacije koja čuva sećanje na vreme kada se za svaki klas i svako zrno zahvaljivalo Bogu.
„Nalazeći se ovde, u sred Mačve, gledajući ova plodna žita, ove plodne njive, ne može čovek da se otme utisku a da ne primeti da je sam Gospod Bog stvorio to seme za život čoveku ovde na zemlji“, kaže sveštenik Marko Marković.
Ceo proces vršidbe morao je da ima i ljude koji su neprestano nadgledali mašinu. Nije bilo automatike – sve je zavisilo od čoveka, njegovog znanja i iskustva.
„Ceo proces vršidbe zahtevao je najmanje dva ložača u smeni. Slama se koristila za loženje, a žene su je dovlačile. Jedan ložač je morao neprestano da nadgleda kazan, jer nije bilo nikakve automatike. Ako spadne kaiš ili treba pustiti vodu, čovek mora da reaguje. Sve je zavisilo od ljudi, njihovog znanja i iskustva. Oko mašine je bilo najmanje 25 ljudi“, kaže Obrad Drmanović, član Udruženja „Izažanjac“.
Miris tek ovršenog žita, zvuk parne mašine, pesma i igra i ove godine okupili su ljude iz različitih krajeva Srbije.
„Za decu je ovo pravo iznenađenje. Gledaju i pitaju: „Šta je ovo?“ I zaista je divno što mašina i danas funkcioniše i što mlađima možemo da pokažemo kako je nekada izgledala vršidba. Danas imaju kombajn „Klas“ i savremenu mehanizaciju, a ovde mogu da vide nešto što je bilo preteča svega toga. U svakom slučaju, ovo je nešto predivno. Ponosan sam i počašćen što smo ovde i što možemo da prisustvujemo ovakvoj manifestaciji“, kaže Mihajlo Đokić, gost iz Bijeljine.
Na Izažanjcu su nastupili mladi folkloraši iz Crnjeva, koji su izveli igre iz okoline Pirota, kao i pevačke grupe iz Badovinaca i Dublja. Poseban muzički pečat manifestaciji dali su Dušan Gospavić, uz harmonikašku pratnju Vladimira Borovića. Posetioci su imali priliku i da pogledaju izložbu slika Dragana Martinovića, koja je dodatno obogatila kulturno-umetnički program.
Jer, dok se u polju ponovo čuje vršalica, ne oživljavaju samo stari običaji. Oživljavaju uspomene na vreme kada su se ljudi više oslanjali jedni na druge nego na mašine.
I možda je baš zato Izažanjac mnogo više od manifestacije. On je podsećanje da hleb nije nastajao samo od zrna pšenice, već i od zajedništva, truda i dobrih ljudi koji su znali da je najlakše raditi onda kada niko nije sam.
OD KOSE DO VRŠALICE – KAKO SE NEĆEG DO HLEBA
Pre nego što su u polja stigli kombajni, žetva je bila posao celog sela. Žito se kosilo ručno, kosom, a dobar kosač morao je da ima i snagu i veštinu. Iza njega su drugi sakupljali pokošeno žito, pravili snopove i slagali ih u krstine, čekajući vršidbu.
Nijedno domaćinstvo taj posao nije moglo lako da iznese samo. Zato se radilo u mobama. Jedni su kosili, drugi kupili i vezivali snopove, treći ih slagali, a kada bi stiglo vreme za vršidbu, svi su bili potrebni oko mašine.
Vršalica je bila srce tog posla. Nju je pokretala parna mašina, a snaga se prenosila velikim kaišem. Oko mašine nije bilo mesta za nemar – kaiš je morao da bude na svom mestu, kazan pod nadzorom, voda obezbeđena, a ložači neprestano uz vatru.
Žito se u vršalicu ubacivalo ručno, a ljudi su morali da budu usklađeni. Jedni su donosili snopove, drugi ih dodavali, treći nadgledali rad mašine, dok su se zrno, slama i pleva razdvajali u samom procesu vršidbe.
Taj posao nije bio samo težak. Bio je i društveni događaj. Radilo se od jutra do mraka, pevalo se, pričalo, šalio se narod, a posle završenog posla sedalo se zajedno. Hleb koji bi se dobio nije bio samo rezultat rada jedne porodice – u njemu je bilo utkano mnogo ruku.
Zato je žetva nekada bila i praznik. Kada bi poslednji snop bio ovršen, znalo se da je još jedna godina obezbeđena. A parna mašina, njen zvuk, dim, užareni kotao i neprestano kretanje kaiševa bili su znak da je najvažniji posao u godini priveden kraju.
Danas sve to deluje daleko i gotovo nezamislivo. Ali upravo zato Izažanjac čuva sliku tog vremena – da se ne zaboravi koliko je truda bilo potrebno da zrno pšenice postane hleb.
Iz serijala „Ljudi ravnice“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
