Изажањац, јединствена манифестација која више од три деценије чува обичаје везане за завршетак жетве и вршидбу пшенице у Богатићу, и ове године окупила је велики број посетилаца. Уз звуке старе парне вршалице, песму, игру и мирис тек овршеног жита, велики број посетилаца присуствовао је још једном сусрету прошлости и садашњости.
Када би се пре пола века у селу зачуо звук парне машине, за домаћина није било веће радости. То је значило да је стигло време вршидбе и да ће после вишемесечног рада у амбар коначно стићи жито. Од тог зрна зависио је хлеб за читаву породицу.
Данас Мачване тај исти звук враћа у време када се до сваког залогаја долазило тешким радом. Али ово није само прича о хлебу. То је прича о људима који су једни другима помагали, удружени у мобама на којима су делили и муку и радост.
„Моба је начин на који се некада опстајало. То је био заједнички рад и узајамна помоћ – да се скине жито, да се оврше и да се обезбеди хлеб за наредну годину. Није се гледало ко колико има и ко ће коме више помоћи. Било је важно да се посао заједнички заврши и да свака породица обезбеди хлеб. Моба данас више нема, дошло је време комбајна, али ово што данас гледамо јесте својеврсна представа једне мобе. Нама су, међутим, и даље потребне духовне мобе. Ово је данас једна таква духовна моба – да се у овим турбулентним и ужурбаним временима окупимо, разговарамо, насмејемо се, испратимо програм и, уз богослужење, захвалимо Богу за усев који нам је подарио“, каже Обрад Уларџић, председник Удружења „Изажањац“.
За Мачване, Изажањац је много више од очувања старих обичаја. То је оживљавање „духа моба“ и јединствена прилика да се поново окупе, разговарају, присете својих предака и покажу да оно што су наследили не желе да забораве.
Јер, док год се памти начин на који се некада живело, памтиће се и људи који су тај живот градили.
„Жетва је Божија награда и Господ Бог је подарио ове плодове. Мислим да је оно што се некада дешавало имало посебну тежину, јер су се људи окупљали, дружили и постајали ближи једни другима. Зато ова манифестација, по мом мишљењу, нема само општински, већ и републички значај, јер се кроз њу чувају и негују наша традиција и култура“, каже Зоран Ђорђевић, посетилац из Топлице.
Баш у ту традицију и културу стала је ова парна машина стара више од једног века. Времешна дама, без савременика, и данас ради као сат, захваљујући мајсторима из Богатића који су је вратили на фабричка подешавања.
Њен задатак данас више није да нахрани село, већ да покаже млађим генерацијама како се некада, уз снагу водене паре, из класа добијало највредније зрно.
„Ово је парна машина произведена 1913. године. Набавили смо је у Ечкој, негде 1991. или 1992. године. После тога смо је репарирали и довели у фабричко стање, тако да данас изгледа и ради онако како је радила када је изашла из фабрике. Ево, можете и сами да се уверите да ради беспрекорно“, каже Ђорђе Петровић, металостругар из Богатића.
За њеног власника, Слободана Милићевића, ово није само стара машина. То је успомена на време у коме је човек живео од свог рада, а сваки окрет точка значио да ће на столу бити хлеба.
„Поента је у томе да се село не отуђи и да Мачва сачува нешто своје, нешто што припада њеној историји. За мене је вредност ове машине непроцењива. Она је део моје младости, део успомена на моје другаре и једно време које не желим да заборавим“, каже Слободан Милићевић, власник парне машине.
У славу жетве, за род који је сачувао домаћинства и хлеб који је окупљао породице, Изажањац и ове године прати богослужење – као молитвени почетак манифестације која чува сећање на време када се за сваки клас и свако зрно захваљивало Богу.
„Налазећи се овде, у сред Мачве, гледајући ова плодна жита, ове плодне њиве, не може човек да се отме утиску а да не примети да је сам Господ Бог створио то семе за живот човеку овде на земљи“, каже свештеник Марко Марковић.
Цео процес вршидбе морао је да има и људе који су непрестано надгледали машину. Није било аутоматике – све је зависило од човека, његовог знања и искуства.
„Цео процес вршидбе захтевао је најмање два ложача у смени. Слама се користила за ложење, а жене су је довлачиле. Један ложач је морао непрестано да надгледа казан, јер није било никакве аутоматике. Ако спадне каиш или треба пустити воду, човек мора да реагује. Све је зависило од људи, њиховог знања и искуства. Око машине је било најмање 25 људи“, каже Обрад Дрмановић, члан Удружења „Изажањац“.
Мирис тек овршеног жита, звук парне машине, песма и игра и ове године окупили су људе из различитих крајева Србије.
„За децу је ово право изненађење. Гледају и питају: „Шта је ово?“ И заиста је дивно што машина и данас функционише и што млађима можемо да покажемо како је некада изгледала вршидба. Данас имају комбајн „Клас“ и савремену механизацију, а овде могу да виде нешто што је било претеча свега тога. У сваком случају, ово је нешто предивно. Поносан сам и почашћен што смо овде и што можемо да присуствујемо оваквој манифестацији“, каже Михајло Ђокић, гост из Бијељине.
На Изажањцу су наступили млади фолклораши из Црњева, који су извели игре из околине Пирота, као и певачке групе из Бадовинаца и Дубља. Посебан музички печат манифестацији дали су Душан Госпавић, уз хармоникашку пратњу Владимира Боровића. Посетиоци су имали прилику и да погледају изложбу слика Драгана Мартиновића, која је додатно обогатила културно-уметнички програм.
Јер, док се у пољу поново чује вршалица, не оживљавају само стари обичаји. Оживљавају успомене на време када су се људи више ослањали једни на друге него на машине.
И можда је баш зато Изажањац много више од манифестације. Он је подсећање да хлеб није настајао само од зрна пшенице, већ и од заједништва, труда и добрих људи који су знали да је најлакше радити онда када нико није сам.
ОД КОСЕ ДО ВРШАЛИЦЕ – КАКО СЕ НЕЋЕГ ДО ХЛЕБА
Пре него што су у поља стигли комбајни, жетва је била посао целог села. Жито се косило ручно, косом, а добар косач морао је да има и снагу и вештину. Иза њега су други сакупљали покошено жито, правили снопове и слагали их у крстине, чекајући вршидбу.
Ниједно домаћинство тај посао није могло лако да изнесе само. Зато се радило у мобама. Једни су косили, други купили и везивали снопове, трећи их слагали, а када би стигло време за вршидбу, сви су били потребни око машине.
Вршалица је била срце тог посла. Њу је покретала парна машина, а снага се преносила великим каишем. Око машине није било места за немар – каиш је морао да буде на свом месту, казан под надзором, вода обезбеђена, а ложачи непрестано уз ватру.
Жито се у вршалицу убацивало ручно, а људи су морали да буду усклађени. Једни су доносили снопове, други их додавали, трећи надгледали рад машине, док су се зрно, слама и плева раздвајали у самом процесу вршидбе.
Тај посао није био само тежак. Био је и друштвени догађај. Радило се од јутра до мрака, певало се, причало, шалио се народ, а после завршеног посла седало се заједно. Хлеб који би се добио није био само резултат рада једне породице – у њему је било уткано много руку.
Зато је жетва некада била и празник. Када би последњи сноп био овршен, знало се да је још једна година обезбеђена. А парна машина, њен звук, дим, ужарени котао и непрестано кретање каишева били су знак да је најважнији посао у години приведен крају.
Данас све то делује далеко и готово незамисливо. Али управо зато Изажањац чува слику тог времена – да се не заборави колико је труда било потребно да зрно пшенице постане хлеб.
Из серијала „Људи равнице“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
