Tridesetogodišnja Dragana Obradović iz sela Savković kod Ljubovije, život na 1000 metara nadmorske visine ne bi menjala ni za šta na svetu. Na obroncima planine Bobija, Dragana živi sa majkom i radi teške fizičke poslove od kojih zarađuje za život. Život gorštakinje odabrala je sama, a sa planine silazi samo kada treba da trči ultramaratone.
Jedina pomoć dolazi od majke (Foto: M. Lazić)
Dok motornu testeru pali pod sauhom iz prve, na preplanulom Draganinom licu treperi osmeh. Sa tom voljom ide u gustu šumu da seče borove trupce. Zadnja kuća u Savkovićima njen je dom, a ona u njemu domaćin i domaćica.
Umesto tašne nosi motornu testeru (Foto: M. Lazić)
Priprema ogreva za nju je jedan od težih poslova, ali čak i njega radi sa zadovoljstvom. Ovde je skoro pola godine zima. Čak i leti, kada u gradu asfalt gori, na vrhu Bobije temperatura jedva da pređe 25 stepeni. Kad zaduva sa Sokolskih planina, smetovi u ovom selu, za koje se neznancu učini da je kraj sveta, dostignu visinu i do dva metra. E, tada treba ugrejati ledene zidove, hladne prste i ruke. Ali Draganu greju i sneg i led u Azbukovici, gde je svojim voljom odlučila da živi.
Radi sve muške poslove (Foto: M. Lazić)
– Moj dan počne tako što ujutru oko pet, šest sati prvo idem da hranim stoku. Imamo ovce, svinje i kravu. Najviše posla ima kad stigne proleće jer gajimo malinu i kupinu, a to traži puno rada . Od proleća do zime ovde se radi. Berem i šumske jagode od kojih pravim slatko, sok i likere. Pošto imamo stoku, moramo da sejemo travu, kosimo i kupimo seno da bi ih prehranili. Skoro sve poslove radim sama. Majka mi pomaže koliko može. Imam dva malinjaka i to zahteva rad preko cele godine. Ima dosta i kupine. Ja kosim malinu, idem u šumu, sve radim, od kupljenja sena, preko zabacivanja, jer se ovde sve radi ručno, bez mašina. Kad treba da idem u šumu, to je najteže. Moram da idem sama jer nema nikog da dođe da mi pomogne. Teško je i kada izvlačimo đubre za malinu. Onda molim komšije da nam pomognu, a posle ja idem da radim kod njih. Dan mi je uvek kratak – priča Dragana.
1000 metara nadmorske visine njen su dom (Foto: M. Lazić)
Kada se u Rainovači, u Gornjoj Ljuboviji skrene za Bobiju, uspon i krivine teško je savladati. Na tom putu auto i teretnjaci do vrha puni naslaganih trupaca teško se mimoilaze. Na tom zadatku Dragana je svaki dan, čak i kad krene do prve prodavnice. Kada se siđe sa asfalta, ni tu nije cilj. Mora se osetiti makar malo makadama da bi se stiglo do najlepših vidikovaca i proplanaka.
Uvek nasmejana i ispunjena(Foto: M. Lazić)
Sve je tu, tako blizu, a tako daleko. U podnožju je Drina, čarobna Zelenika, nemirna i neizvesna kao sudbina. Nalik Draganinoj. Preko puta, vazdušnom linijom su Medvednik i Jablanik, a kada se pogled skrene, mami Trešnjica u čijem se kanjonu gnezde beloglavi supovi.
Ispod obora za svinje nekoliko stogova sena. Sve to ona i majka kupile su ručno. U ovaj brdoviti kraj teško je prići sa mehanizacijom pa većinu poljoprivrednih radova ručno radi.
Hobi su joj duge trkačke staze (Foto: M. Lazić)
Obrađuje nekoliko hektara zemlje, održava malinjake, zasade kupina, brine o ovcama, svinjama, kravi.
– Ne vidim sebe na drugom mestu. Imam brata i sestru u gradu, ali svako je izabrao kako i gde želi da živi. Ovo je moja oaza mira i ovde sam ja – ja! Moja priča nije da promovišem rad na selu, jer svako ko me poznaje, zna da to radim zato što volim. Verujem da ima još ljudi koji žele da ostanu na selu, iako nam sela zamiru – priča ova gorštakinja koja je za život odabrala selo među Sokolskim planinama.
Čitavo domaćinstvo u njenim rukama (Foto: M. Lazić)
Ta planina daje sve što je Dragani potrebno.
-Ja shvatam da je mnogima teže. Meni uopše nije teško. Ja sam ovde srećna. Zahvalna sam Bogu na svakom danu jer mogu da se probudim tamo gde želim. Zahvalna sam što sam zdrva, što mogu da idem gde želim. Volim slobodu, a ovo je moja sloboda i to nema cenu. Ovde vidim sebe jer planina je moj dom – priča.
Mogla je da bira između Valjeva gde je završila osnovnu i srednju školu, a ona je odabrala Bobiju. Život groštakinje ne pada joj teško čak ni kad smetvi navale na ulazna vrata. Kada bi ponovo birala, izabrala bi isto.
Ljubav prema trčanju i prirodi (Foto: M. Lazić)
Ali, tu nije kraj. Kada završi poljske poslove, Dragana trčećim korakom kreće u planinu. Probija se kroz četinarske i bukove šume, zastaje na proplancima nestvarne lepote. I opet trči i danju i noću. Ovde se priprema za ultramaratonske trke.
– Svaki dan trčim bar dvadesetak kilometara. Kad završim posao, trčećim korakom krećem u planinu. Volim da trčim i noću. Mislim da nigde ne postoji ovako lep i čist vazguh kao na mojoj Bobiji. Možda sam zbog toga uvek među prvih pet žena ulatamaratonki. Imala sam i bolje rezultate, a imam ambiciju da budem još bolja – srećna je Dragna dok priča o svojoj drugoj ljubavi.
Za sreću je potrebno malo (Foto: M. Lazić)
Tada uživa u planinskim vidikovcima, u šumama gde su se odomaćili šakali, medvedi, vukovi.
– Ovde ima vukova. Ja se sa njima nisam srela oči u oči, ali volela bih kada bi se pre toga dogovorili da jedni druge ne diramo. Mene je sigurno Bobijom više puta video vuk, ali pošto mu ja ne predstavljam opasnost, sigurno nije hteo da me dira – priča ova hrabra i snažna mlada žena koja mašta da bude majka kako bi deci mogla da priča svoje pustolovine.
Prošle godine na toj planini organizovala je ultramaraton i dovela 500 ljudi. Bobija je njen start i cilj. Uvek je među prvima na planinskim stazama dugim od 20 do 100 kilometara. San joj je da trči oko Mon Blana, 330 kilometara, a za to joj je potrebna snaga, strpljenje i novac.
