Тридесетогодишња Драгана Обрадовић из села Савковић код Љубовије, живот на 1000 метара надморске висине не би мењала ни за шта на свету. На обронцима планине Бобија, Драгана живи са мајком и ради тешке физичке послове од којих зарађује за живот. Живот горштакиње одабрала је сама, а са планине силази само када треба да трчи ултрамаратоне.
Док моторну тестеру пали под саухом из прве, на препланулом Драганином лицу трепери осмех. Са том вољом иде у густу шуму да сече борове трупце. Задња кућа у Савковићима њен је дом, а она у њему домаћин и домаћица.
Припрема огрева за њу је један од тежих послова, али чак и њега ради са задовољством. Овде је скоро пола године зима. Чак и лети, када у граду асфалт гори, на врху Бобије температура једва да пређе 25 степени. Кад задува са Соколских планина, сметови у овом селу, за које се незнанцу учини да је крај света, достигну висину и до два метра. Е, тада треба угрејати ледене зидове, хладне прсте и руке. Али Драгану греју и снег и лед у Азбуковици, где је својим вољом одлучила да живи.
– Мој дан почне тако што ујутру око пет, шест сати прво идем да храним стоку. Имамо овце, свиње и краву. Највише посла има кад стигне пролеће јер гајимо малину и купину, а то тражи пуно рада . Од пролећа до зиме овде се ради. Берем и шумске јагоде од којих правим слатко, сок и ликере. Пошто имамо стоку, морамо да сејемо траву, косимо и купимо сено да би их прехранили. Скоро све послове радим сама. Мајка ми помаже колико може. Имам два малињака и то захтева рад преко целе године. Има доста и купине. Ја косим малину, идем у шуму, све радим, од купљења сена, преко забацивања, јер се овде све ради ручно, без машина. Кад треба да идем у шуму, то је најтеже. Морам да идем сама јер нема никог да дође да ми помогне. Тешко је и када извлачимо ђубре за малину. Онда молим комшије да нам помогну, а после ја идем да радим код њих. Дан ми је увек кратак – прича Драгана.
Када се у Раиновачи, у Горњој Љубовији скрене за Бобију, успон и кривине тешко је савладати. На том путу ауто и теретњаци до врха пуни наслаганих трупаца тешко се мимоилазе. На том задатку Драгана је сваки дан, чак и кад крене до прве продавнице. Када се сиђе са асфалта, ни ту није циљ. Мора се осетити макар мало макадама да би се стигло до најлепших видиковаца и пропланака.
Све је ту, тако близу, а тако далеко. У подножју је Дрина, чаробна Зеленика, немирна и неизвесна као судбина. Налик Драганиној. Преко пута, ваздушном линијом су Медведник и Јабланик, а када се поглед скрене, мами Трешњица у чијем се кањону гнезде белоглави супови.
Испод обора за свиње неколико стогова сена. Све то она и мајка купиле су ручно. У овај брдовити крај тешко је прићи са механизацијом па већину пољопривредних радова ручно ради.
Обрађује неколико хектара земље, одржава малињаке, засаде купина, брине о овцама, свињама, крави.
– Не видим себе на другом месту. Имам брата и сестру у граду, али свако је изабрао како и где жели да живи. Ово је моја оаза мира и овде сам ја – ја! Моја прича није да промовишем рад на селу, јер свако ко ме познаје, зна да то радим зато што волим. Верујем да има још људи који желе да остану на селу, иако нам села замиру – прича ова горштакиња која је за живот одабрала село међу Соколским планинама.
Та планина даје све што је Драгани потребно.
-Ја схватам да је многима теже. Мени уопше није тешко. Ја сам овде срећна. Захвална сам Богу на сваком дану јер могу да се пробудим тамо где желим. Захвална сам што сам здрва, што могу да идем где желим. Волим слободу, а ово је моја слобода и то нема цену. Овде видим себе јер планина је мој дом – прича.
Могла је да бира између Ваљева где је завршила основну и средњу школу, а она је одабрала Бобију. Живот гроштакиње не пада јој тешко чак ни кад сметви навале на улазна врата. Када би поново бирала, изабрала би исто.
Али, ту није крај. Када заврши пољске послове, Драгана трчећим кораком креће у планину. Пробија се кроз четинарске и букове шуме, застаје на пропланцима нестварне лепоте. И опет трчи и дању и ноћу. Овде се припрема за ултрамаратонске трке.
– Сваки дан трчим бар двадесетак километара. Кад завршим посао, трчећим кораком крећем у планину. Волим да трчим и ноћу. Мислим да нигде не постоји овако леп и чист вазгух као на мојој Бобији. Можда сам због тога увек међу првих пет жена улатамаратонки. Имала сам и боље резултате, а имам амбицију да будем још боља – срећна је Драгна док прича о својој другој љубави.
Тада ужива у планинским видиковцима, у шумама где су се одомаћили шакали, медведи, вукови.
– Овде има вукова. Ја се са њима нисам срела очи у очи, али волела бих када би се пре тога договорили да једни друге не дирамо. Мене је сигурно Бобијом више пута видео вук, али пошто му ја не представљам опасност, сигурно није хтео да ме дира – прича ова храбра и снажна млада жена која машта да буде мајка како би деци могла да прича своје пустоловине.
Прошле године на тој планини организовала је ултрамаратон и довела 500 људи. Бобија је њен старт и циљ. Увек је међу првима на планинским стазама дугим од 20 до 100 километара. Сан јој је да трчи око Мон Блана, 330 километара, а за то јој је потребна снага, стрпљење и новац.