Добривоје и Добрила Пантелић Јадар и Рађевину представили су свету. Четири пуне деценије старе занате, обичаје, менталитет, веровања свог завичаја бележили су и чинили их доступним људима кроз фотографије, кратке игране приче, документарне етно-филмове, сопствени путујући филмски фестивал.
Ентузијасти са камером у руци из села Доње Брезовице, близу Завлаке код Крупња од себе и свог краја направили су препознатљив бренд. Забележили су око 15 хиљада сати необрађеног видео-материјала, аутори су више од 200 документарних етно и педесетак играних филмова. Њихова скромна, али вредна уметничка дела као највеће благо чува Етнографски музеј Србије.
У ред емитера остварења овог филмаџијског пара спадају небројене локалне телевизије, РТС је објавио више од хиљаду њихових прича, готово 10 хиљада сати преузела је Југословенска кинотека, чију су почасну Плакету понели као једини филмски аматери са простора некадашње Југославије. Обичаје Јадра, Рађевине, Азбуковице, Мачве, Подгорине, Подриња, Колубаре пренели су и преко граница државе, па су признања освајали и на признатим европским филмским фестивалима у Прагу и Монпељеу.
Свесни колико је прошлост важна за будућност, своје филмове поклањали су школама, библиотекама и свим институцијама заинтересованим за културну баштину српског народа. Преко десет година организовали су Путујући фестивал документарног филма у Лозници, Осечини, Љубовији, Малом Зворнику и Крупњу, окупљајући хиљаде гледалаца.
Било је то Богом дано да се сретну Добривоје и Добрила. Спојила их је радозналост према животу и љубав према селу и традицији.
– Ја сам из села Кржава, испод Мачковог камена, а Добривоје из Доње Рађевине, са Рађевог камена, у близини Доње Брезовице. Упознали су нас заједнички пријатељи у Крупњу на вашару на Томиндан, и тако смо се почели дружити. У то време за Радио Подриње писала сам кратке вести из свог села, а Добривоје је писао и за Глас Подриња и за Радио Подриње – прича Добрила Пантелић.
Земљорадници и филмски аматери, како их у медијима називају, Добривојево село Доњу Брезовицу начинили су епицентром успешног породичног живота и кинематографских остварења.
– Свугде смо ишли заједно. Тешко смо се удаљавали од куће, од Рађевине. Звали су нас у Словенију на филмски фестивал, нисмо ишли. Одемо на Фестивал етнолошког филма у Београд, организован боравак седам дана, екскурзије, други дан каже Добривоје: „Хајмо кући, шта ако хотел плане, где ћемо ми.“ Није то за сељаке – прича Добрила.
Иако је већ годину дана прошло од изненадне Добривојеве смрти, Добрила наставља давно започето. Сваке седмице настане по једна прича, било из Рађевине, или Подгорине. Родитељски занат наследио је син Милан, на терену га прати и снаха Сандра, а да крв није вода доказују и унуке Дијана и Тања, које се увелико баве режијом.
Међутим, почеци ове деце са села нису били нимало лаки. Легендарна анегдота о првом фотоапарату седамнаестогодишњег Добривоја вредна је филма.
– Брао је гљиве, продао и сакрио паре у јаслама, јер је новац био намењен да купи одећу. Кад је родитељима рекао да је уместо патика и фармерки купио апарат, тукли су га до мрака. На почетку није умео да фотографише, него испуца цео филм, а само неколико фотографија ваља – уз смех прича Добрила.
Примитивним апаратом снимио је очеву мајку са којом је чувао стоку, а потом и остале мештане. Захваљујући тим почетничким снимцима, данас многи у Рађевини имају фотографије на надгробним споменицима.
Због оваквих ствари, и док нису имали ништа, жеља је била јача од стварности.
– Док нисмо купили камеру долазили су људи из иностранства са својим камерама па кад виде да се Добривоје одушевио, оставе му мало да снима – жетва, моба, прело, и они су били жељни домовине – каже.
Прву камеру купили су 1981. када им се родио син Милан. Међутим, првим филмовима нису били задовољни. Нису познавали монтажу, до опреме је било тешко доћи.
– Није било помоћи од телевизија, а за емисије смо се сналазили. Уместо рефлектора укључимо фарове аутомобила па снимамо. Једва смо скрпили неки микрофон – прича она.
А како то обично бива када су нове ствари у питању, ни средина коју су снимали није их разумела.
– У почетку је свима било чудно шта нас двоје, људи са села ту нешто снимамо. Многи су нас саветовали да се посветимо њиви и штали и не губимо време – једном смо отишли да снимамо филм, а покисло нам сено – прича Добрила Пантелић и сећа се почетака:
– Наше прве приче емитоване су у емисијама Жикина шареница, Јутарњи програм и Трезор. Онда су нас људи који су то видели на телевизији позвали и рекли: „Ви имате жицу за то, а ми ћемо вам рећи како се прави филм“.
Данас на пропланку Доње Брезовице стоји Конак војводе Рађа – место за предах, филмски студио и чувар обичајне и породичне традиције ових скромних и вредних људи. Према Добривојевој замисли, саградили су коначиште 2019. године са намером да у њега сместе успомене и реквизите са бројних путовања и снимања, па да у тако посебном амбијенту дочекују многобројну родбину и пријатеље за крсне славе и остале пригоде.
– Из Рађевине су сви негде отишли, Добривоје није желео, свугде ју је представљао. Вајат је саградио на дедовини. Назвао га је по витезу Рађу, легендарној личности по којој је овај крај добио име. Он је одавде повео силну војску на Косово, погинуо је на Мојковићу, а његова љуба Анђелија подигла му је ту спомен-обележје – објашњава Добривојева супруга симболику имена и сећа се викања на слеме, када је пре две године, због позиције вајата, позив гостима одзвањао Рађевином.
Полу-зидан, а полу-дрвени објекат одише духом старине, јер читав аксесоар сакупљан је са посебном пажњом: старинске пегле, креденац, шарени ћилимски прекривачи, филџани за кафу, камени ћупови, посуде за спремање традиционалних јела на зиданом шпорету, тоцила, троношци, пракљаче, дрвена корита за лепиње, фењери, вериге наслоњени, пребојена вучна конструкција.
– Две жене из комшилука кад су виделе кажу: „Јој, Добрила, ово не ваља ништа, ово је код вас све старудија“ – прича кроз смех.
Али изградња се овим не завршава.
– Општина Крупањ је свима који се баве сеоским туризмом обећала 1.000 евра по лежају. То бисмо одмах уложили у проширење капацитета. Планирамо један видиковац да подигнемо на два спрата, са ког би могла да се види цела Рађевина – прича Милан Пантелић.
Знајући упорност ове породице, у село Доње Брезовице, у потрази за природом и аутентичношћу долазиће ускоро домаћи, али и страни туристи.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ КРУПЊА”. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Крупањ. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
