Dobrivoje i Dobrila Pantelić Jadar i Rađevinu predstavili su svetu. Četiri pune decenije stare zanate, običaje, mentalitet, verovanja svog zavičaja beležili su i činili ih dostupnim ljudima kroz fotografije, kratke igrane priče, dokumentarne etno-filmove, sopstveni putujući filmski festival.
Entuzijasti sa kamerom u ruci iz sela Donje Brezovice, blizu Zavlake kod Krupnja od sebe i svog kraja napravili su prepoznatljiv brend. Zabeležili su oko 15 hiljada sati neobrađenog video-materijala, autori su više od 200 dokumentarnih etno i pedesetak igranih filmova. Njihova skromna, ali vredna umetnička dela kao najveće blago čuva Etnografski muzej Srbije.
U red emitera ostvarenja ovog filmadžijskog para spadaju nebrojene lokalne televizije, RTS je objavio više od hiljadu njihovih priča, gotovo 10 hiljada sati preuzela je Jugoslovenska kinoteka, čiju su počasnu Plaketu poneli kao jedini filmski amateri sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Običaje Jadra, Rađevine, Azbukovice, Mačve, Podgorine, Podrinja, Kolubare preneli su i preko granica države, pa su priznanja osvajali i na priznatim evropskim filmskim festivalima u Pragu i Monpeljeu.
Svesni koliko je prošlost važna za budućnost, svoje filmove poklanjali su školama, bibliotekama i svim institucijama zainteresovanim za kulturnu baštinu srpskog naroda. Preko deset godina organizovali su Putujući festival dokumentarnog filma u Loznici, Osečini, Ljuboviji, Malom Zvorniku i Krupnju, okupljajući hiljade gledalaca.
Bilo je to Bogom dano da se sretnu Dobrivoje i Dobrila. Spojila ih je radoznalost prema životu i ljubav prema selu i tradiciji.
– Ja sam iz sela Kržava, ispod Mačkovog kamena, a Dobrivoje iz Donje Rađevine, sa Rađevog kamena, u blizini Donje Brezovice. Upoznali su nas zajednički prijatelji u Krupnju na vašaru na Tomindan, i tako smo se počeli družiti. U to vreme za Radio Podrinje pisala sam kratke vesti iz svog sela, a Dobrivoje je pisao i za Glas Podrinja i za Radio Podrinje – priča Dobrila Pantelić.
Zemljoradnici i filmski amateri, kako ih u medijima nazivaju, Dobrivojevo selo Donju Brezovicu načinili su epicentrom uspešnog porodičnog života i kinematografskih ostvarenja.
– Svugde smo išli zajedno. Teško smo se udaljavali od kuće, od Rađevine. Zvali su nas u Sloveniju na filmski festival, nismo išli. Odemo na Festival etnološkog filma u Beograd, organizovan boravak sedam dana, ekskurzije, drugi dan kaže Dobrivoje: „Hajmo kući, šta ako hotel plane, gde ćemo mi.“ Nije to za seljake – priča Dobrila.
Iako je već godinu dana prošlo od iznenadne Dobrivojeve smrti, Dobrila nastavlja davno započeto. Svake sedmice nastane po jedna priča, bilo iz Rađevine, ili Podgorine. Roditeljski zanat nasledio je sin Milan, na terenu ga prati i snaha Sandra, a da krv nije voda dokazuju i unuke Dijana i Tanja, koje se uveliko bave režijom.
Međutim, počeci ove dece sa sela nisu bili nimalo laki. Legendarna anegdota o prvom fotoaparatu sedamnaestogodišnjeg Dobrivoja vredna je filma.
– Brao je gljive, prodao i sakrio pare u jaslama, jer je novac bio namenjen da kupi odeću. Kad je roditeljima rekao da je umesto patika i farmerki kupio aparat, tukli su ga do mraka. Na početku nije umeo da fotografiše, nego ispuca ceo film, a samo nekoliko fotografija valja – uz smeh priča Dobrila.
Primitivnim aparatom snimio je očevu majku sa kojom je čuvao stoku, a potom i ostale meštane. Zahvaljujući tim početničkim snimcima, danas mnogi u Rađevini imaju fotografije na nadgrobnim spomenicima.
Zbog ovakvih stvari, i dok nisu imali ništa, želja je bila jača od stvarnosti.
– Dok nismo kupili kameru dolazili su ljudi iz inostranstva sa svojim kamerama pa kad vide da se Dobrivoje oduševio, ostave mu malo da snima – žetva, moba, prelo, i oni su bili željni domovine – kaže.
Prvu kameru kupili su 1981. kada im se rodio sin Milan. Međutim, prvim filmovima nisu bili zadovoljni. Nisu poznavali montažu, do opreme je bilo teško doći.
– Nije bilo pomoći od televizija, a za emisije smo se snalazili. Umesto reflektora uključimo farove automobila pa snimamo. Jedva smo skrpili neki mikrofon – priča ona.
A kako to obično biva kada su nove stvari u pitanju, ni sredina koju su snimali nije ih razumela.
– U početku je svima bilo čudno šta nas dvoje, ljudi sa sela tu nešto snimamo. Mnogi su nas savetovali da se posvetimo njivi i štali i ne gubimo vreme – jednom smo otišli da snimamo film, a pokislo nam seno – priča Dobrila Pantelić i seća se početaka:
– Naše prve priče emitovane su u emisijama Žikina šarenica, Jutarnji program i Trezor. Onda su nas ljudi koji su to videli na televiziji pozvali i rekli: „Vi imate žicu za to, a mi ćemo vam reći kako se pravi film“.
Danas na proplanku Donje Brezovice stoji Konak vojvode Rađa – mesto za predah, filmski studio i čuvar običajne i porodične tradicije ovih skromnih i vrednih ljudi. Prema Dobrivojevoj zamisli, sagradili su konačište 2019. godine sa namerom da u njega smeste uspomene i rekvizite sa brojnih putovanja i snimanja, pa da u tako posebnom ambijentu dočekuju mnogobrojnu rodbinu i prijatelje za krsne slave i ostale prigode.
– Iz Rađevine su svi negde otišli, Dobrivoje nije želeo, svugde ju je predstavljao. Vajat je sagradio na dedovini. Nazvao ga je po vitezu Rađu, legendarnoj ličnosti po kojoj je ovaj kraj dobio ime. On je odavde poveo silnu vojsku na Kosovo, poginuo je na Mojkoviću, a njegova ljuba Anđelija podigla mu je tu spomen-obeležje – objašnjava Dobrivojeva supruga simboliku imena i seća se vikanja na sleme, kada je pre dve godine, zbog pozicije vajata, poziv gostima odzvanjao Rađevinom.
Polu-zidan, a polu-drveni objekat odiše duhom starine, jer čitav aksesoar sakupljan je sa posebnom pažnjom: starinske pegle, kredenac, šareni ćilimski prekrivači, fildžani za kafu, kameni ćupovi, posude za spremanje tradicionalnih jela na zidanom šporetu, tocila, tronošci, prakljače, drvena korita za lepinje, fenjeri, verige naslonjeni, prebojena vučna konstrukcija.
– Dve žene iz komšiluka kad su videle kažu: „Joj, Dobrila, ovo ne valja ništa, ovo je kod vas sve starudija“ – priča kroz smeh.
Ali izgradnja se ovim ne završava.
– Opština Krupanj je svima koji se bave seoskim turizmom obećala 1.000 evra po ležaju. To bismo odmah uložili u proširenje kapaciteta. Planiramo jedan vidikovac da podignemo na dva sprata, sa kog bi mogla da se vidi cela Rađevina – priča Milan Pantelić.
Znajući upornost ove porodice, u selo Donje Brezovice, u potrazi za prirodom i autentičnošću dolaziće uskoro domaći, ali i strani turisti.
Iz serijala „NASLEĐE KRUPNJA”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Krupanj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
