Лозничанка Биљана Бојиновић доказује да никада није касно да почне да се ради оно што се воли. Када је остала без посла, на измаку четврте деценије, научила је грнчарство и данас је једина грнчарка у Вуковом крају.
Кажу да нема веће среће него када се ради посао који се воли. Баш тако се осећа Биљана Бојиновић. Срећна је, каже, док вешто рукама меси лопту од глине од које ће касније настати најлепши предмети. Ствара од теракоте до керамике. Све што очима види, Биљана од глине рукама може да направи. Све је у њеним прстима, од почетка до краја. Док се коло потискивањем ногом брзо окреће, глина добија жељени облик у мајсторским рукам.
– Глина мора прво рукама добро да се умеси. Онда је важно да се постави на ову мешину и добро центрира. Затим са два прста отварамо посуду и даље је прстима лагано обликујемо. Руке морамо да квасимо, али и у томе не треба претеривати – објашњава Биљана.
Са завршеном гимназијом увек је хтела више. Грнчарија, један од најстаријих људских изума, који води порекло из неолитског периода, одувек јој је деловала привлачно, а онда је, неслутећи, спознала све лепоте овог заната.
– Ми смо имали приватну фирму. Кад сам престала да радим тамо, пријавила сам се на биро за незапослене. Они су ме позвали и понудили да научим грнчарију. Тада сам имала четрдесет година. Углавном радим сувенире и украсну керамику – прича одушевљена што је прихватила обуку и савладала овај посао од ког данас живи.
Али, године нису препрека да овај посао ради до перфекције. Цео поступак сама доведе до краја. Складне боје обогаћене су цветовима, чипком, украсима и свим што Биљана може да измашта. Добро јој иде и са ливењем.
– Ово су калупи од гипса. Он се напуни течном глином до врха, све док не добије жељени облик. За стоно кандило стоји око сат и по. Када добије жељени облик вади се и украшава по жељи. Затим се пече једном на 700, 800 степени, пече други пут и премазује глазуром ако је потребно – прича ова маштовита жена која сада има и своју радњу.
Све је ту, од саксија, свећњака, чинија, па до порука благослова на зиду дома које се раде плочастом техником.
– Ја сам радила и плочастом техником. То се ради тако што се направи погача од глине, затим се секу делови и спајају – објашњава.
Један од најстаријих заната ради са пуно љубави и то се види у сваком предмету.
-Предиван осећај, предиван, заиста. Дивно је. То је стварно право уживање и нема никог ко је пробао и покушао, а да му не одговара. Свима се свиђа – прича Биљана.
Било је лупања, бацања, нервозе и смеха, али су упорност и таленат однели победу, баш као увек када се одабере право занимање.
Из серијала ЊЕНА СНАГА. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лозница. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
