Дистрикт
Друштво Култура

ШАПЧАНИ И ЈЕВРЕЈИ ДЕЛИЛИ СУДБИНУ У НАЈТЕЖИМ ТРЕНУЦИМА

Управо се навршава осам деценија од страдања шабачких Јевреја у Другом светском рату, готово тридесет година je прошло откако је последња јеврејска породица Аврамовић напустила град, али свест о њиховом значају на овом простору не јењава. Захвалност народу који је битно утицао на економски и културни просперитет града на Сави, од њиховог досељавања у другој половини 19. века наовамо, Шабац и овог октобра исказује пригодним манифестацијама, пријемима иностраних званичника и представника српских јеврејских заједница.

Њихови трагови су неизбрисиви (Фото: Дистрикт)

Индустријалци, трговци, лекари, правници, уметници – оставили су неизбрисив траг у друштвеним збивањима Малог Париза. Ремек дела домаћег симболизма за собом је оставио Леон Коен, музиком и хорским певањем Шапчане је учио композитор Роберт Толингер. Док се Србија купала у цеђи, у Шапцу је мирисне сапуне производио фабрикант Жак Б. Јаков, оснивач и председник Певачког друштва Занатлија. Аврам Винавер у Шабац је донео први рендген апарат на Балкану, као лекар и управник Ваљевске болнице, са супругом Ружом бринуo je заједно о рањенима и оболелима од тифуса у Првом светском рату. Син Станислав, познати књижевник, новинар и преводилац културну залеђину свог краја носио је у све ратове. Његов савременик Оскар Давичо написао је најлепше стихове о Србији и родном граду. Свима њима заједнички је био осећај припадности српском народу.

Кућа Жака Б. Јакова у Карађорђевој улици (Фото: Дистрикт)

Посебно ме је занимао податак да су досељеници јеврејског порекла себе сматрали Србима и да појединци нису хтели да напусте Шабац пред Хитлеровом најездом, одговарајући на наговоре да беже речима: „Па зашто да бежимо? Ми смо Срби. . .“ Многи од њих су као добровољци ратовали у српској војсци, спријатељили се са Србима, понашајући се као да су ту рођени, пише Миодраг Николић у најави зборника Шабац и Јевреји у сусрету, уредника Милоша Јевтића.

На тренингу Мачве 1940. Курт Хилковец – доле десно, последњи (Извор: Шабац и Јевреји у сусрету)

И заиста, са суграђанима су до ратних дана делили свакодневицу, а потом и смрт. Међу првим жртвама немачке одмазде у Другом светском рату био је познати шабачки лекар Алфред Бата Коен, стрељан са још десетак виђенијих Шапчана у ноћи 20. августа 1941. год. Јевреје логораше Немци су натерали да мртва тела обесе по бандерама у центру, а сутрадан утоваре на општинска кола којима се вукло ђубре, да би их сахранили на Доњошорском гробљу. Град је био исписан антисемитистичким графитима са алузијама на материјални статус овог народа.

Почетак рата у Шапцу (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Поред ове, постоји још једна, силом прилика настала веза између Јевреја и Шапчана. Прича о тзв. Кладовском транспорту почиње у јесен 1939. године, када је група од 1.200 бечких Јевреја, у потрази за спасењем, кренула према Палестини. Већина њих тамо никада није стигла. Заустављени на граници са Румунијом, у Кладову, у тешким условима, дочекали су јесен 1940. године. И док су се европске државе и градови плашили нацистичке освете, тадашњи градоначелник Шапца др Миле Петровић примио је тих 1.200 људи септембра 1940. у град.

Миле Петровић као конзул (Извор: Шабац и Јевреји у сусрету)

Река од 1.300 људи, леђа повијених под теретом, гази по прашини поред рабаџијских кола натоварених ранцима и добро упакованим балама. На балама седе деца, а поред кола иду људи и жене, придржавајући децу да не спадну с кола која су снажно труцкала по турској калдрми, лагано се крећући према Баиру (циганска мала у Шапцу). Облак прашине се обавио око њих…Дошли су бечки Јевреји у Шабац, пише Мара Јовановић у белешкама Wir Packen, wir Auspacken.

Живот и рад у Млину (Извор: Шабац и Јевреји у сусрету)

Нови дом постаће им преправљени напуштени млин винског трговца Јакова Вукосављевића, крај куће некад чувеног музичара Васе Андолије.

– Јеврејски емигранти смештени су у напуштеном млину у улици Јанка Веселиновића 7, у магацинима Прашке банке на крају Поп Лукине улице и у житарским магацинима. Касније се неки селе у приватни смештај у граду и села Јевремовац, Врањска – прича историчар Небојша Цвејић.

Кревети на спрат у собама (Извор: Шабац и Јевреји у сусрету)

Унутрашњост млина испуњавали су дрвени кревети на спрат, под којима се чувала гардероба. Од намештаја ту су били још и столови, а пећ бубњара код главног улаза грејала је приземље и два спрата. Трошна зградица у дворишту коришћена је као амбуланта.

На путу за Шабац (Извор: изложба Крвави марш 1941-2021)

Доласком у Шабац, имали су слободу кретања, успоставили су добре односе са мештанима, почели су и да раде. Тројица Јевреја играла су у првом тиму Мачве, од којих је највећа звезда био некадашњи немачки фудбалер Курт Хилковец, ком се треће дете родило у Шапцу.

Транспорт у шабачком пристаништу (Извор: изложба Крвави марш 1941-2021)

Међутим, по успостављању власти у Шапцу Немци почињу да прогоне Јевреје и Роме.

– У то време у округу је живело 19 породица домаћих Јевреја – око 80 људи. Поред њих, ту су и чланови Транспорта који нису успели да оду из града. У априлу 1941, немачка војна команда наметнула је привремени рад за избеглице. Већ 10. маја наредила је да сви Јевреји носе жуте траке са Давидовом звездом и натписом Jude – прича историчар.

Наредба која пресуђује овом народу (Извор: Шабац и Јевреји у сусрету)

По наредби Окружне војне команде и домаћи Јевреји и емигранти до 15. јула 1941. сакупљени су у логор – простор некадашње касарне на Сави. Приликом хапшења одузимане су им ствари, а непокретна имовина запечаћена.

Са осталим Шапчанима, 26. септембра 1941, у чувеном крвавом маршу, 1.100 јеврејских мушкараца потерано је у сабирни логор у Јарку. Свако заостајање у овом походу кажњавано је смрћу петорице избеглица и тројице домаћих Јевреја. Почетком октобра враћени су у логор на Сави, одакле крећу на последње одредиште.

– Као последица погибије 21 немачког војника код Тополе долази наређење за стрељање 2.100 Јевреја и Рома. Из логора у Шапцу је требало узети 805 људи, остатак из јеврејског пролазног логора у Београду – објашњава Цвејић.

У логору на Сави (Извор: изложба Крвави марш 1941-2021)

Јевреји су зверски ликвидирани 12. октобра у засеоку Полој, између Саве и пута Мачванска Митровица – Засавица. Јама у коју су затрпавани била је дуга 202, широка 2 и по и дубока 2 метра. Изводили су их у групама од по 50 – на једнаком растојању Немци су поболи исто толико кочева, а свака жртва, лицем окренута јами, морала је да опкорачи један. У леђа су им пуцала по два војника, по метак за груди и главу.

Засавица (Фото: Дистрикт)

Јеврејске жене и деца у логору на Сави остали су до краја јануара 1942, када су их сточним вагонима пребацили у Руму, одакле су, по снегу, исцрпљени и промрзли пешке потерани ка Земуну.

Камион смрти – Душегупка (Извор: изложба Крвави марш 1941-2021)

Мала деца су упадала у дубок снег и остајала смрзнута. Она још мања умирала су од зиме на мајчинским грудима. Избезумљене жене сахрањивале су децу у снегу. Супруга Курта Хилковица остала је без троје своје деце. Мајке су губиле разум од бола за својим породом. Старије, мање издржљиве Јеврејке косила је, као и децу, бела смрт. Млађе, издржљивије стигле су до логора на Сајмишту, бележи  Мара Јовановић.

Оне који су преживели овај пут, чекала је још страшнија смрт – гушени су у камионима – гасној комори Душегупки, неколико месеци касније.

Спомен-обележје у Засавици (Фото: Дистрикт)

Ексхумација стрељаних извршена је 1959, а њихови остаци пренети су и покопани на Јеврејском гробљу у Београду. Споменик им је подигнут 1. новембра 1964. У атару села Засавица званом Полој, на имању породице Љубичић, на месту стрељања подигнуто је спомен-обележје.

Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима