Дистрикт
Занимљивости Магазин

КАО ДЕЧАК МАШТАО ДА ИМА ПТИЦУ, А ДАНАС МУ ГРАБЉИВИЦЕ ЈЕДУ ИЗ РУКЕ

Љубав према владарима неба и витешком лову, Семиза Рапкића из Шапца довели су до тога да данас има неколико припитомљених грабљивица. То је, како каже, много више од хобија. Овај заљубљеник у птице грабљивице оснивач је удружења „Харис хоук“ и заступник Друштва соколара Србије и Белих орлова.

Хари позира пред камерама (Фото: Ј. Губелић)


Када Семиз испружи руку и позове Харија, он у ниском лету слети на шаку. Оштрим кљуном зграби комад хране и допушта власнику да га помази и пољуби. Питом је док је на руци или у аутомобилу где му не треба чак ни кавез. Ово је тек делић оног што Хари зна. Семизу је привржен толико да не може да се примети грабљивице ћуд.
-Довољно је да му пружим руку на кој је рукавица и он одмах скочи. Они тачно знају шта ми желимо и шта хоћемо. Наравно, све се то постиже дресуром, али су они интелигентне птице и све то разумеју – прича Семиз, заљубљеник у соколарство.

Као дечак маштао да носи птицу у руци (Фото: Ј. Губелић)


То је овај Харисов јастреб, и позер и глумац, показао више пута. Семиз допушта да се деца сликају са њим и уживају у његовој мирноћи, свесни да је реч о птици коју је ретко срести међу људима. Социјална природа део је његове интелигенције. Није му страно да позира пред камерама, а као глумац опробао се и у позоришној представи.

– Он је глумио у представи Дервиш и смрт. Један глумац га је носио на руци, а сцена је била да слети на леђа другог глумца. Он је то без проблема све урадио. Имао је улогу и у филму, а снимале су га бројне телевизије. Он је код мене четири године и буквално се гајио са мојим сином – прича Семиз.

Слуге и господари (Фото: Ј. Губелић)


Али, соколарство је више од тога. То је начин живота. Настало је у Азији и дуго било само привилегија краљева. У Србији је соколарство било део и историје. За Семиза је то испуњење дечачког сна.

– Ја сам као дечак маштао о витезовима и птицама. Тада је био онај филм господар звери и ја сам маштао да имама птицу на руци. Када сма био клинац мој љубимац је био кобац и носио сам га чак у школу. Кад је усвојен закон да птице морају да се легализују, ја сам почео да их набављам. То је леп, али скуп хоби. Треба доста новца да би могла једна птица да се издресира и припитоми – прича са уживањем овај заљубљеник у соколарство.

Јастреб кокошар осматра околину (Фото: Дистрикт)


И остварило му се. Сада има неколико грабљивица и учи друге дресури и лову. Иако Британци за соколарство кажу да је то „Игра са оштрим предметима“ Семизу је као птичји лет, и слобода и уживање. Кад овај соко рашири крила распона до метар, сви уживају. Смеђе перје, црвена крила и бели белег на репу чине ову прицу прекрасном. Још фасцинантније је за љубитеље када лови плен. Овај лепотан ловац је у чопору, што је за њихове власнике посебан призор. Тада соко може да достигне брзину и до 350 километара на сат, а у условима јаког ветра и до 130 километара на час.

– Ово је моја девојка Хера. Обожавам њену дрскост и љутину. Она је баш агресивна, али са мном се другачије понаша. Воли да је мазим, штипкам и не буни се – прича, док женка јастреба допушта да је мази и да се са њом игра.

Слети чак и незнанцу на руку (Фото: Ј. Губелић)


Ту љубав дели и Милан Јеремић који је тренутно код Семиза на обуци.
-Ја сам први дан на руци носио Херу. Па то не може да се опише каква је то љубав. То је невероватно и сад се сав најежим – присећа се Милан Јеремић када је имао прву близак сусрет са Харисовим јастребом.
Хена као и грчка ратница, одакле јој потиче име, не одустаје од свог плена. То и није изненађење за јастреба кокошара. Ако се довољно воли, може да се припитоми. Важно је да се осећа и разумеју живот птице грабљивице. Тада љубав постаје узајамна. Соколарство за Семиза није само дресирање птица за лов, већ много више.

Милан је полазник обуке из соколарства (Фото: Ј. Губелић)

Ми смо њихови партнери, ми смо њихове слуге. Они нама не доносе храну, него ми њима доносимо да би они дошли код нас да се нахране. Они друге птице сматрају пленом. У време парења ова женка уме да буде нервозна и да нас дозива. Све што причамо они разумеју. Само искусни соколари могу да раде са птицама. Ова женка јастреба је попут диносауруса, она није типична птица. Она је прави ратник, зато смо јој и дали то име Хена – прича Семиз.

Необична љубав (Фото: Ј. Губелић)


Тако се ствара поверење. Ипак, има ситуација када покажу своју ћуд.
-Ја сам имао зимус специфичну ситуацију са госпођицом Хером. Неки би то назвали нападом, али за мене је то је практично био пољубац. То је можда био неки погрешан потез према њој, па је она тако одреаговала. Ја не сматрам да је хтела да ме огребе, већ можда да ме пољуби. Видите и сада како ме гледа – прича Милан, ког је ова женка јастреба огребала по образу, али је, како каже, љубав брзо исцелила ране.
Харисов јастреб враћа се и након два километра лета. Овај је толико питом, да не мари да ли је рука позната или не, важно је да му је испружена.

Харисови Јастребови (Фото: Ј. Губелић)

Ова врста лова стара је и распрострањена готово по целом свету, од Римљана, Јапанца, Кинеза, док је у Европи соколарство, уз лов са гепардима, било нарочито омиљено у средњем веку.
У Србији је соколарство некада било веома распрострањено међу народом али и монасима који су плаћали данак Турцима дресираним птицама грабљивицама. Дечански монаси су били соколари у време турске власти, а манастир Студеница био је један од водећих центара соколарства у овом делу Европе, што га је спасило од рушења при најезди Турака.

Године 2016. соколарство је уврштено на Унесковој листу нематеријалне културне баштине света, као живо културно наслеђе више земаља Европе, Азије и Северне Африке (Немачка, Аустрија, Белгија, Шпанија, Португалија, Француска, Мађарска, Италија, Чешка, Мароко, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Пакистан, Казахстан, Катар, Сирија, Монголија, Јужна Кореја).

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима