Ljubav prema vladarima neba i viteškom lovu, Semiza Rapkića iz Šapca doveli su do toga da danas ima nekoliko pripitomljenih grabljivica. To je, kako kaže, mnogo više od hobija. Ovaj zaljubljenik u ptice grabljivice osnivač je udruženja „Haris houk“ i zastupnik Društva sokolara Srbije i Belih orlova.
Kada Semiz ispruži ruku i pozove Harija, on u niskom letu sleti na šaku. Oštrim kljunom zgrabi komad hrane i dopušta vlasniku da ga pomazi i poljubi. Pitom je dok je na ruci ili u automobilu gde mu ne treba čak ni kavez. Ovo je tek delić onog što Hari zna. Semizu je privržen toliko da ne može da se primeti grabljivice ćud.
-Dovoljno je da mu pružim ruku na koj je rukavica i on odmah skoči. Oni tačno znaju šta mi želimo i šta hoćemo. Naravno, sve se to postiže dresurom, ali su oni inteligentne ptice i sve to razumeju – priča Semiz, zaljubljenik u sokolarstvo.
To je ovaj Harisov jastreb, i pozer i glumac, pokazao više puta. Semiz dopušta da se deca slikaju sa njim i uživaju u njegovoj mirnoći, svesni da je reč o ptici koju je retko sresti među ljudima. Socijalna priroda deo je njegove inteligencije. Nije mu strano da pozira pred kamerama, a kao glumac oprobao se i u pozorišnoj predstavi.
– On je glumio u predstavi Derviš i smrt. Jedan glumac ga je nosio na ruci, a scena je bila da sleti na leđa drugog glumca. On je to bez problema sve uradio. Imao je ulogu i u filmu, a snimale su ga brojne televizije. On je kod mene četiri godine i bukvalno se gajio sa mojim sinom – priča Semiz.
Ali, sokolarstvo je više od toga. To je način života. Nastalo je u Aziji i dugo bilo samo privilegija kraljeva. U Srbiji je sokolarstvo bilo deo i istorije. Za Semiza je to ispunjenje dečačkog sna.
– Ja sam kao dečak maštao o vitezovima i pticama. Tada je bio onaj film gospodar zveri i ja sam maštao da imama pticu na ruci. Kada sma bio klinac moj ljubimac je bio kobac i nosio sam ga čak u školu. Kad je usvojen zakon da ptice moraju da se legalizuju, ja sam počeo da ih nabavljam. To je lep, ali skup hobi. Treba dosta novca da bi mogla jedna ptica da se izdresira i pripitomi – priča sa uživanjem ovaj zaljubljenik u sokolarstvo.
I ostvarilo mu se. Sada ima nekoliko grabljivica i uči druge dresuri i lovu. Iako Britanci za sokolarstvo kažu da je to „Igra sa oštrim predmetima“ Semizu je kao ptičji let, i sloboda i uživanje. Kad ovaj soko raširi krila raspona do metar, svi uživaju. Smeđe perje, crvena krila i beli beleg na repu čine ovu pricu prekrasnom. Još fascinantnije je za ljubitelje kada lovi plen. Ovaj lepotan lovac je u čoporu, što je za njihove vlasnike poseban prizor. Tada soko može da dostigne brzinu i do 350 kilometara na sat, a u uslovima jakog vetra i do 130 kilometara na čas.
– Ovo je moja devojka Hera. Obožavam njenu drskost i ljutinu. Ona je baš agresivna, ali sa mnom se drugačije ponaša. Voli da je mazim, štipkam i ne buni se – priča, dok ženka jastreba dopušta da je mazi i da se sa njom igra.
Tu ljubav deli i Milan Jeremić koji je trenutno kod Semiza na obuci.
-Ja sam prvi dan na ruci nosio Heru. Pa to ne može da se opiše kakva je to ljubav. To je neverovatno i sad se sav naježim – priseća se Milan Jeremić kada je imao prvu blizak susret sa Harisovim jastrebom.
Hena kao i grčka ratnica, odakle joj potiče ime, ne odustaje od svog plena. To i nije iznenađenje za jastreba kokošara. Ako se dovoljno voli, može da se pripitomi. Važno je da se oseća i razumeju život ptice grabljivice. Tada ljubav postaje uzajamna. Sokolarstvo za Semiza nije samo dresiranje ptica za lov, već mnogo više.
Mi smo njihovi partneri, mi smo njihove sluge. Oni nama ne donose hranu, nego mi njima donosimo da bi oni došli kod nas da se nahrane. Oni druge ptice smatraju plenom. U vreme parenja ova ženka ume da bude nervozna i da nas doziva. Sve što pričamo oni razumeju. Samo iskusni sokolari mogu da rade sa pticama. Ova ženka jastreba je poput dinosaurusa, ona nije tipična ptica. Ona je pravi ratnik, zato smo joj i dali to ime Hena – priča Semiz.
Tako se stvara poverenje. Ipak, ima situacija kada pokažu svoju ćud.
-Ja sam imao zimus specifičnu situaciju sa gospođicom Herom. Neki bi to nazvali napadom, ali za mene je to je praktično bio poljubac. To je možda bio neki pogrešan potez prema njoj, pa je ona tako odreagovala. Ja ne smatram da je htela da me ogrebe, već možda da me poljubi. Vidite i sada kako me gleda – priča Milan, kog je ova ženka jastreba ogrebala po obrazu, ali je, kako kaže, ljubav brzo iscelila rane.
Harisov jastreb vraća se i nakon dva kilometra leta. Ovaj je toliko pitom, da ne mari da li je ruka poznata ili ne, važno je da mu je ispružena.
Ova vrsta lova stara je i rasprostranjena gotovo po celom svetu, od Rimljana, Japanca, Kineza, dok je u Evropi sokolarstvo, uz lov sa gepardima, bilo naročito omiljeno u srednjem veku.
U Srbiji je sokolarstvo nekada bilo veoma rasprostranjeno među narodom ali i monasima koji su plaćali danak Turcima dresiranim pticama grabljivicama. Dečanski monasi su bili sokolari u vreme turske vlasti, a manastir Studenica bio je jedan od vodećih centara sokolarstva u ovom delu Evrope, što ga je spasilo od rušenja pri najezdi Turaka.
Godine 2016. sokolarstvo je uvršteno na Uneskovoj listu nematerijalne kulturne baštine sveta, kao živo kulturno nasleđe više zemalja Evrope, Azije i Severne Afrike (Nemačka, Austrija, Belgija, Španija, Portugalija, Francuska, Mađarska, Italija, Češka, Maroko, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Pakistan, Kazahstan, Katar, Sirija, Mongolija, Južna Koreja).
