Upravo se navršava osam decenija od stradanja šabačkih Jevreja u Drugom svetskom ratu, gotovo trideset godina je prošlo otkako je poslednja jevrejska porodica Avramović napustila grad, ali svest o njihovom značaju na ovom prostoru ne jenjava. Zahvalnost narodu koji je bitno uticao na ekonomski i kulturni prosperitet grada na Savi, od njihovog doseljavanja u drugoj polovini 19. veka naovamo, Šabac i ovog oktobra iskazuje prigodnim manifestacijama, prijemima inostranih zvaničnika i predstavnika srpskih jevrejskih zajednica.
Industrijalci, trgovci, lekari, pravnici, umetnici – ostavili su neizbrisiv trag u društvenim zbivanjima Malog Pariza. Remek dela domaćeg simbolizma za sobom je ostavio Leon Koen, muzikom i horskim pevanjem Šapčane je učio kompozitor Robert Tolinger. Dok se Srbija kupala u ceđi, u Šapcu je mirisne sapune proizvodio fabrikant Žak B. Jakov, osnivač i predsednik Pevačkog društva Zanatlija. Avram Vinaver u Šabac je doneo prvi rendgen aparat na Balkanu, kao lekar i upravnik Valjevske bolnice, sa suprugom Ružom brinuo je zajedno o ranjenima i obolelima od tifusa u Prvom svetskom ratu. Sin Stanislav, poznati književnik, novinar i prevodilac kulturnu zaleđinu svog kraja nosio je u sve ratove. Njegov savremenik Oskar Davičo napisao je najlepše stihove o Srbiji i rodnom gradu. Svima njima zajednički je bio osećaj pripadnosti srpskom narodu.
Posebno me je zanimao podatak da su doseljenici jevrejskog porekla sebe smatrali Srbima i da pojedinci nisu hteli da napuste Šabac pred Hitlerovom najezdom, odgovarajući na nagovore da beže rečima: „Pa zašto da bežimo? Mi smo Srbi. . .“ Mnogi od njih su kao dobrovoljci ratovali u srpskoj vojsci, sprijateljili se sa Srbima, ponašajući se kao da su tu rođeni, piše Miodrag Nikolić u najavi zbornika Šabac i Jevreji u susretu, urednika Miloša Jevtića.
I zaista, sa sugrađanima su do ratnih dana delili svakodnevicu, a potom i smrt. Među prvim žrtvama nemačke odmazde u Drugom svetskom ratu bio je poznati šabački lekar Alfred Bata Koen, streljan sa još desetak viđenijih Šapčana u noći 20. avgusta 1941. god. Jevreje logoraše Nemci su naterali da mrtva tela obese po banderama u centru, a sutradan utovare na opštinska kola kojima se vuklo đubre, da bi ih sahranili na Donjošorskom groblju. Grad je bio ispisan antisemitističkim grafitima sa aluzijama na materijalni status ovog naroda.
Pored ove, postoji još jedna, silom prilika nastala veza između Jevreja i Šapčana. Priča o tzv. Kladovskom transportu počinje u jesen 1939. godine, kada je grupa od 1.200 bečkih Jevreja, u potrazi za spasenjem, krenula prema Palestini. Većina njih tamo nikada nije stigla. Zaustavljeni na granici sa Rumunijom, u Kladovu, u teškim uslovima, dočekali su jesen 1940. godine. I dok su se evropske države i gradovi plašili nacističke osvete, tadašnji gradonačelnik Šapca dr Mile Petrović primio je tih 1.200 ljudi septembra 1940. u grad.
Reka od 1.300 ljudi, leđa povijenih pod teretom, gazi po prašini pored rabadžijskih kola natovarenih rancima i dobro upakovanim balama. Na balama sede deca, a pored kola idu ljudi i žene, pridržavajući decu da ne spadnu s kola koja su snažno truckala po turskoj kaldrmi, lagano se krećući prema Bairu (ciganska mala u Šapcu). Oblak prašine se obavio oko njih…Došli su bečki Jevreji u Šabac, piše Mara Jovanović u beleškama Wir Packen, wir Auspacken.
Novi dom postaće im prepravljeni napušteni mlin vinskog trgovca Jakova Vukosavljevića, kraj kuće nekad čuvenog muzičara Vase Andolije.
– Jevrejski emigranti smešteni su u napuštenom mlinu u ulici Janka Veselinovića 7, u magacinima Praške banke na kraju Pop Lukine ulice i u žitarskim magacinima. Kasnije se neki sele u privatni smeštaj u gradu i sela Jevremovac, Vranjska – priča istoričar Nebojša Cvejić.
Unutrašnjost mlina ispunjavali su drveni kreveti na sprat, pod kojima se čuvala garderoba. Od nameštaja tu su bili još i stolovi, a peć bubnjara kod glavnog ulaza grejala je prizemlje i dva sprata. Trošna zgradica u dvorištu korišćena je kao ambulanta.
Dolaskom u Šabac, imali su slobodu kretanja, uspostavili su dobre odnose sa meštanima, počeli su i da rade. Trojica Jevreja igrala su u prvom timu Mačve, od kojih je najveća zvezda bio nekadašnji nemački fudbaler Kurt Hilkovec, kom se treće dete rodilo u Šapcu.
Međutim, po uspostavljanju vlasti u Šapcu Nemci počinju da progone Jevreje i Rome.
– U to vreme u okrugu je živelo 19 porodica domaćih Jevreja – oko 80 ljudi. Pored njih, tu su i članovi Transporta koji nisu uspeli da odu iz grada. U aprilu 1941, nemačka vojna komanda nametnula je privremeni rad za izbeglice. Već 10. maja naredila je da svi Jevreji nose žute trake sa Davidovom zvezdom i natpisom Jude – priča istoričar.
Po naredbi Okružne vojne komande i domaći Jevreji i emigranti do 15. jula 1941. sakupljeni su u logor – prostor nekadašnje kasarne na Savi. Prilikom hapšenja oduzimane su im stvari, a nepokretna imovina zapečaćena.
Sa ostalim Šapčanima, 26. septembra 1941, u čuvenom krvavom maršu, 1.100 jevrejskih muškaraca poterano je u sabirni logor u Jarku. Svako zaostajanje u ovom pohodu kažnjavano je smrću petorice izbeglica i trojice domaćih Jevreja. Početkom oktobra vraćeni su u logor na Savi, odakle kreću na poslednje odredište.
– Kao posledica pogibije 21 nemačkog vojnika kod Topole dolazi naređenje za streljanje 2.100 Jevreja i Roma. Iz logora u Šapcu je trebalo uzeti 805 ljudi, ostatak iz jevrejskog prolaznog logora u Beogradu – objašnjava Cvejić.
Jevreji su zverski likvidirani 12. oktobra u zaseoku Poloj, između Save i puta Mačvanska Mitrovica – Zasavica. Jama u koju su zatrpavani bila je duga 202, široka 2 i po i duboka 2 metra. Izvodili su ih u grupama od po 50 – na jednakom rastojanju Nemci su poboli isto toliko kočeva, a svaka žrtva, licem okrenuta jami, morala je da opkorači jedan. U leđa su im pucala po dva vojnika, po metak za grudi i glavu.
Jevrejske žene i deca u logoru na Savi ostali su do kraja januara 1942, kada su ih stočnim vagonima prebacili u Rumu, odakle su, po snegu, iscrpljeni i promrzli peške poterani ka Zemunu.
Mala deca su upadala u dubok sneg i ostajala smrznuta. Ona još manja umirala su od zime na majčinskim grudima. Izbezumljene žene sahranjivale su decu u snegu. Supruga Kurta Hilkovica ostala je bez troje svoje dece. Majke su gubile razum od bola za svojim porodom. Starije, manje izdržljive Jevrejke kosila je, kao i decu, bela smrt. Mlađe, izdržljivije stigle su do logora na Sajmištu, beleži Mara Jovanović.
One koji su preživeli ovaj put, čekala je još strašnija smrt – gušeni su u kamionima – gasnoj komori Dušegupki, nekoliko meseci kasnije.
Ekshumacija streljanih izvršena je 1959, a njihovi ostaci preneti su i pokopani na Jevrejskom groblju u Beogradu. Spomenik im je podignut 1. novembra 1964. U ataru sela Zasavica zvanom Poloj, na imanju porodice Ljubičić, na mestu streljanja podignuto je spomen-obeležje.
Iz serijala NASLEĐA TRAG. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
