Perici Vudrakoviću iz Klenka kod Šapca i Vladi Revonenko iz Sočija dogodila se ljubav na prvi pogled. Zbog nje je Ruskinja, poznata u svojoj zemlji kao trener i sudija u konjičkom sportu, hipoterapeut i žena Sočija za 2021. godinu prešla dve i po hiljade kilometara.
Danas, posle dve godine, sa istim žarom pričaju o prvom susretu, ali i anegdotama koje su prethodile njihovoj ljubavi. Sve je bilo prava slučajnost koja se završila najčistijim emocijama.
Perica je tog dana sa svojim društvom sedeo u kafiću u Šapcu, kada se u razgovor umešala žena koja je sedela za susednim stolom.
– Sećam se da me pitala da li sam oženjen. Kad sam rekao da nisam, ona je odgovorila da ima drugaricu za mene. Tu smo na kraju večeri razmenili telefone i ja sam za taj događaj potpuno zaboravio. Posle tri meseca, dok sam listao imenik u telefonu, iskočilo mi je njeno ime i ja sam se setio odakle je znam. Rešio sam da joj pošaljem poruku i pitam za drugaricu. Ona mi je sledećeg dana odgovorila da će sad da nas spoji preko fejsbuka – priseća se Perica koji i danas veruje da je sudbina umešala svoje prste.
Tako je krenula komunikacija. Dopisivali su se malo preko fejsbuka, a onda je usledio i prvi poziv.
– Ona mene zove, a ja ne znam ruski. Ni ona nije znala srpski, ali smo se sporazumeli, ne znam ni ja kako. Ona priča na svom jeziku, a ja na mom, ali smo razumeli jedno drugo – priča Perica.
Jezik nije bio prepreka, ali ni dve i po hiljade kilometara.
– Ja sam nju pitao hoće li da dođe u Srbiju, a ona mi kaže da ne zna i da ne veruje da će moći jer mora da radi. Međutim, već treći dan promenila je odluku – priča.
Onda je Pera sa svojim prijateljima, Ruskinjom Natalijom, koju je upoznao u kafiću, i njenim suprugom krenuo po Vladu na aerodrom da je dočekaju. Taj susret bio je još jedna potvrda da su jedno za drugo.
– Mi čekamo da ona izađe, a ja, pošto ne znam kako izgleda, jer sam je video samo na slikama, gledam da negde ne promakne. U jednom trenutku vidim da nosi torbi i pomislim: “To je ona, sigurno”. A ovi moji prijatelji je nisu videli sve dok ih nisam pitao da mi potvrde da je ona. Ona ide, ali kad me je videla, ona je potrčala prema meni kao da me zna sto godina. Onda me zagrlila i tako jako stegla da sam se ja potpuno izgubio. Jednostavno, izgledalo mi je kao da se znamo sto godina – prepričava Pera.
Ipak, Vlada je kasnije priznala da je bila dogovorila da ako joj se Pera ne svidi, ode kod drugarice. Međutim, sve je to palo u vodu nakon prvog susreta.
– Kad je prošlo tri dana ja sam njemu kazala da osećam da je on moj čovek. Onda mi je on rekao da se i on tako oseća – priča Vlada o bliskosti koju je osetila na prvom susretu.
Dolazak u sremačko selo na obali Save za Vladu i Peru bio je novi početak. Međutim, njoj se najviše obradovala Perina majka Mileva.
– Prvi put kad je došla ja nisam ništa razumela šta priča. Onda sam joj ja rekla da nauči srpski i ona je naučila, pa se sad dobro sporazumevamo. Zove me mama a ja rastem kad mi se tako obrati. Ovde to slabo viču tako. Ja imam još jednu snahu koja me ne zove mama. Doduše, u početku me zvala, a sad više ne – priča Mileva.
Kada je došla drugi put, ovde su se venčali u seoskoj crkvi u Klenku. Mlada je nosila belu venčanicu, a do crkve su stigli kočijama.
Ljubav prema životinjama dodatno je učvrstila ovu neobičnu vezu. Vlada je inženjer zoologije, završila je i trenersku školu za jahače. Prva je počela da praktikuje hipoterapiju (terapiju jahanjem) u rodnom gradu. Sudija je prve kategorije u konjičkom sportu, trenira paraolimpijski konjički tim u Sočiju, a sarađivala je sa državnim cirkusom. Prošle godine proglašena je za Ženu godine grada Sočija.
-Ja obožavam životinje. Imama 13 konja, šest pasa, dva papagaja. Ovog psa mi je poklonio muž. Zovem ka Kuco. On mi je doneo i rekao da je to kuco, a ja sam mislila da mu je to ime, pa je tako i ostao Kuco – priča Vlada koja je u Rusiji osnovala je prvu školu jahanja, „Kentaur“ 1992. godine.
Od učenika, njeni polaznici postali su šampioni Rusije, a danas sve to pokušava da prenese na svoju kćerku Dariju, a ona započne slične treninge u Srbiji. Šampione ima i Pera, ali visokoletače. Gaji golubove, vodi udruženje i osvaja nagrade na takmičenjima. Vlada u slobodno vreme crta, uglavnom konje jer su joj oni velika ljubav. Zavolela je i Srbiju i Srbe.
-Srbija je lepa država. Srbi su naša braća, druželjubivi, veseli. Ovde je mnogo lepa priroda. A Pera, bez Pere nikako, sviđa mi se puno – priča kroz smeh Vlada.
Danas žive na relaciji Srbija Soči uvereni da im se desilo pravo čudo.
