Перици Вудраковићу из Кленка код Шапца и Влади Ревоненко из Сочија догодила се љубав на први поглед. Због ње је Рускиња, позната у својој земљи као тренер и судија у коњичком спорту, хипотерапеут и жена Сочија за 2021. годину прешла две и по хиљаде километара.
Данас, после две године, са истим жаром причају о првом сусрету, али и анегдотама које су претходиле њиховој љубави. Све је било права случајност која се завршила најчистијим емоцијама.
Перица је тог дана са својим друштвом седео у кафићу у Шапцу, када се у разговор умешала жена која је седела за суседним столом.
– Сећам се да ме питала да ли сам ожењен. Кад сам рекао да нисам, она је одговорила да има другарицу за мене. Ту смо на крају вечери разменили телефоне и ја сам за тај догађај потпуно заборавио. После три месеца, док сам листао именик у телефону, искочило ми је њено име и ја сам се сетио одакле је знам. Решио сам да јој пошаљем поруку и питам за другарицу. Она ми је следећег дана одговорила да ће сад да нас споји преко фејсбука – присећа се Перица који и данас верује да је судбина умешала своје прсте.
Тако је кренула комуникација. Дописивали су се мало преко фејсбука, а онда је уследио и први позив.
– Она мене зове, а ја не знам руски. Ни она није знала српски, али смо се споразумели, не знам ни ја како. Она прича на свом језику, а ја на мом, али смо разумели једно друго – прича Перица.
Језик није био препрека, али ни две и по хиљаде километара.
– Ја сам њу питао хоће ли да дође у Србију, а она ми каже да не зна и да не верује да ће моћи јер мора да ради. Међутим, већ трећи дан променила је одлуку – прича.
Онда је Пера са својим пријатељима, Рускињом Наталијом, коју је упознао у кафићу, и њеним супругом кренуо по Владу на аеродром да је дочекају. Тај сусрет био је још једна потврда да су једно за друго.
– Ми чекамо да она изађе, а ја, пошто не знам како изгледа, јер сам је видео само на сликама, гледам да негде не промакне. У једном тренутку видим да носи торби и помислим: “То је она, сигурно”. А ови моји пријатељи је нису видели све док их нисам питао да ми потврде да је она. Она иде, али кад ме је видела, она је потрчала према мени као да ме зна сто година. Онда ме загрлила и тако јако стегла да сам се ја потпуно изгубио. Једноставно, изгледало ми је као да се знамо сто година – препричава Пера.
Ипак, Влада је касније признала да је била договорила да ако јој се Пера не свиди, оде код другарице. Међутим, све је то пало у воду након првог сусрета.
– Кад је прошло три дана ја сам њему казала да осећам да је он мој човек. Онда ми је он рекао да се и он тако осећа – прича Влада о блискости коју је осетила на првом сусрету.
Долазак у сремачко село на обали Саве за Владу и Перу био је нови почетак. Међутим, њој се највише обрадовала Перина мајка Милева.
– Први пут кад је дошла ја нисам ништа разумела шта прича. Онда сам јој ја рекла да научи српски и она је научила, па се сад добро споразумевамо. Зове ме мама а ја растем кад ми се тако обрати. Овде то слабо вичу тако. Ја имам још једну снаху која ме не зове мама. Додуше, у почетку ме звала, а сад више не – прича Милева.
Када је дошла други пут, овде су се венчали у сеоској цркви у Кленку. Млада је носила белу венчаницу, а до цркве су стигли кочијама.
Љубав према животињама додатно је учврстила ову необичну везу. Влада је инжењер зоологије, завршила је и тренерску школу за јахаче. Прва је почела да практикује хипотерапију (терапију јахањем) у родном граду. Судија је прве категорије у коњичком спорту, тренира параолимпијски коњички тим у Сочију, а сарађивала је са државним циркусом. Прошле године проглашена је за Жену године града Сочија.
-Ја обожавам животиње. Имама 13 коња, шест паса, два папагаја. Овог пса ми је поклонио муж. Зовем ка Куцо. Он ми је донео и рекао да је то куцо, а ја сам мислила да му је то име, па је тако и остао Куцо – прича Влада која је у Русији основала је прву школу јахања, „Кентаур“ 1992. године.
Од ученика, њени полазници постали су шампиони Русије, а данас све то покушава да пренесе на своју кћерку Дарију, а она започне сличне тренинге у Србији. Шампионе има и Пера, али високолетаче. Гаји голубове, води удружење и осваја награде на такмичењима. Влада у слободно време црта, углавном коње јер су јој они велика љубав. Заволела је и Србију и Србе.
-Србија је лепа држава. Срби су наша браћа, дружељубиви, весели. Овде је много лепа природа. А Пера, без Пере никако, свиђа ми се пуно – прича кроз смех Влада.
Данас живе на релацији Србија Сочи уверени да им се десило право чудо.
