Zdravica nije samo lepa reč izgovorena za svečanom trpezom. Ona je narodna molitva, sećanje na pretke i način da se sačuvaju reči i običaji jednog kraja.
U Osečini, na Sajmu šljiva, zdravice i danas žive. Dragica Janković i Marjana Malešević pišu ih, govore i čuvaju od zaborava, a u njihovim rečima ostaju šljiva, vino, selo, žena, vera i Podgorina. One su dokaz da nematerijalno kulturno nasleđe nije samo ono što smo nasledili, već i ono što smo spremni da prenesemo dalje. I nisu jedine koje u ovom kraju koje pišu i gvore obredne pesme negujući tako najstariji oblik narodnog pesništva.
Neka pobedi najbolji na zdravicama, da si živa i zdrava, Marjana – kažu dok nazdravljaju šljivovicom iz Podgorine kojoj iposvećuju svoej zdravice. Dragica i Marjana su već pobednice. Pre svega jer su se ohrabrile da pišu i govore zdravice, ali i obavezale da čuvaju nematerijalno kulturno nasleđe Srbije.
-Sanjaj Srbine danas najavi plodove plave i zdrave. Milinkušu, bratovu devojku, okruglicu, dečiju uspavanku, požegaču, majku ratnicu – priča svoju zdravicu Dragica dok odjekuje Podgorina
Usmenim narodnim izrazom baštine tradiciju i vrednosti ovog kraja.
-Da iskažem ono što sam ja i ono gde sam ja rasla. Gajila sam se u selu, bila sam u šljiviku, kupila šljive, gledala kako se peče rakija, gledala sam kako se sprema pekmez, i sama sam učestvovala u svim tim porodičnim radovima oko šljive, koja je naša hraniteljka, i znala sam da ne smem odustati – objašnjava Dragica.
Nije lako pisati, ali ni govoriti pred publikom. Međutim, njima to nije prepreka.
-Pisanje ide sa dušom. Jednostavno, kada dođe taj moment, zapišem i to je to. Bukvalno nikakva priprema ne postoji pre toga – kaže Marijana
Rođene na padinama Vlašića i Bojčice okružene zelenim pašnjacima i livadama, odgajane među šljivama, baš tu pronalaze inspiraciju za stvaranje.
-Ja opisujem mesto iz kog sam, Gornjeg Crniljeva, i onda mi to bude inspiracija. Ti šljivici moga oca su mi upravo inspiracija da pišem zdravice. Inače sam šljive kupila i dalje kupim, pravim pekmez, pomagala sam tati da pečemo rakiju i dalje to radim – objašnjava Marijan kako nastaje zdravice.
U pauzama pišu i govore, slaveći blago Podgorine.
-Sa nama, šljivo, od davnina, krošnja tvoja stoji kao planina, a žile svoje daleko širiš, brata sa bratom rakijom miriš. Rodna nam budi i širi grane, da te slavimo baš kao i lane. Živeli! – to je zdravica koja je pdosila pobede i dobijala aplauze.
Dragica posvećuje zdravice vinu, šljivi, ženi na selu, ponoseći se svojim poreklom.
-Ja sam shvatila da to što ja pišem nije moje, ja sam samo posrednik onoga što kroz mene teče od mojih predaka, od više sile, i dan-danas uživam da pišem zdravicu, da pomognem drugome, da pozovem drugoga da dođe, da negujemo tradiciju, da pominjemo te naše pretke kroz reč. Reč je velika snaga. Ako je izgovorena iz srca, iz duše, ona može da pokrene jako lepe promene, da pokrene čoveka da živi, da pokrene čoveka na radost – priča ova žena koja sakuplja lekovto bilj i živi u duhu sa prirodom.
Upravo tu radost oseća dok piše i govori, a u njenim rečima osećaju se snaga i moć.
-Sa časom dobrim i mirom Božijim, nazdravljam požegači, majci ratnika, okruglici, dečijoj uspavanci, Milinkuši, bratovoj devojci. Živeli! – priča Dragica svoju zdrvicu oslobođena treme.
Da bi sačuvali kulturno nasleđe, u Osečini svake godine tokom Sajma šljiva organizuju i takmičenje zdravičara.
-Novo nek nikne Srbina seme, najesen mlade, zasade, kaleme, daće Bog rakije ljute i meke, u kući svakoj bepče da kmekne. Ti, Sveti Ilija, dobar nam budi, pusti da narod šljivu uskupi, gde kako vidi, svima da rodi, ajd da se prekrstimo, Bože, pomozi- deo je zdravice sa jednog od takmišenja u Osečini.
Narodnu molitvu takmičari govore pred publikom, čuvajući je tako od zaborava.
-Kad se dobro dobrom nada, i mir dušom tad zavlada blagoslovi tad se nižu, dobre vesti domu stižu da godina bude bolja, da te prati dobra volja da tamjanom zamiriše, da od roda sve se njiše, da se mlado voće sadi, da se radi, da se gradi neka živi šljiva – jedna od strofa učesnika.
Ovaj usmeni oblik narodnog stvaralaštva u kraju poznatom po kraljici voća ima poseban značaj, pa su zdravice često posvećene upravo šljivi.
-Svako ko te jeo, nek bude veseo, ko rakiju pio, uvek srećan bio. Ti si drvo radosti, detinjstva i mladosti, po tvojim smo hladom sladili se sladom.
Šljivo Osečanko, dečija radovanko- deo zdravice psoevećene šljivi.
Uz poređenja i upečatljive lirske slike, zdravica i danas živi u kraju koji je proslavila šljiva.
-U voćnjaku i njivi rodilo, i sve vam se plodilo, sve vam bilo zdravo i živo, kraljice plava podgorska šljivo – jedan od učesbika gvori svoju zdravicu.
A kada se tradicija prenosi sa čoveka na čoveka, ona prestaje da bude samo uspomena i postaje živo nasleđe Srbije. Vraća nas korenima, približava mladima i vodi put svetosavlja, uvek uz istu želju da ono što smo nasledili sačuvamo i predamo onima koji dolaze posle nas.
– Najbitniji je taj osećaj da ti deliš ono što si ti i ko si ti. I kad čovek radi ono što je deo njega i ono što on živi i čemu teži, onda se otvaraju razne neke radosti, razne neke staze koje ni sanjala nisam da postoje – objašljava Dragica Janković
I sve se završava pozdravom koji u sebi nosi i tradiciju i pripadnost ovom kraju: Pomaže Bog, Podgorino!
ZDRAVICA – ŽIVO NASLEĐE
Zdravica nije samo svečani govor uz čašu. Ona je deo narodne običajne prakse i usmene tradicije koja se u različitim oblicima sačuvala širom Srbije. Izgovara se na slavama, svadbama, krštenjima, praznicima i drugim važnim porodičnim i društvenim okupljanjima.
Zdravičar domaćinu, slavljeniku i gostima upućuje želje za zdravljem, srećom, napretkom i blagostanjem. Uz podizanje čaše, reč tako postaje deo obreda.
ZDRAVIČE U NACIONALNOM REGISTRU
Koliko su zdravice važne za srpsku kulturu govori i činjenica da su 2018. godine upisane u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Upisane su kao „zdravice, počašnice, nazdravice“, a njihovi nosioci su zajednice i pojedinci koji ih i danas govore, prenose i prilagođavaju novim prilikama.
To znači da zdravica nije samo sećanje na ono što je bilo. Ona je živo nasleđe – ono koje postoji samo dok ima ko da ga govori.
ŠTA JE ZDRAVIČAR?
Nije svako ko podigne čašu i nazdravi – zdravičar.
Dobar zdravičar mora da ume da govori pred ljudima, da poznaje običaje i simbole, ali i da bude vešt u improvizaciji. Upravo Nacionalni registar naglašava da izvođenje zdravice zahteva retoričke i dramske sposobnosti.
Zato zdravica nije samo tekst. Ona je način kazivanja, glas, pokret, mera i trenutak.
OD SLAVE DO SAJMA ŠLJIVA
Nekada se zdravica najčešće čula za porodičnom trpezom – na slavi, svadbi, krštenju ili prazniku.
Danas je možemo čuti i na javnim okupljanjima, kulturnim manifestacijama i takmičenjima.
U Osečini je zdravica dobila svoje mesto u programu Sajma šljiva, gde se govorenje zdravica neguje kao deo kulturnog programa i usmenog besedništva.
ZAŠTO BAŠ U OSEČINI?
U kraju u kome je šljiva više od voća – ona je deo načina života – zdravica prirodno pronalazi svoju temu.
U njoj se susreću ono što Podgorina jeste i ono čemu se njeni ljudi nadaju: rodna godina, dobro zdravlje, kuća puna dece, rad, napredak, zemlja i šljiva.
Zato su i zdravice koje se govore u Osečini često posvećene upravo kraljici voća.
TAKMIČENJE KOJE ČUVA REČ
Takmičenje zdravičara u Osečini nije nastalo samo da bi se izabrao najbolji govornik.
Njegova suština je u čuvanju jednog oblika narodnog stvaralaštva. Prema podacima organizatora, takmičenje ima cilj da čuva, neguje i podstiče usmeno besedništvo i obogati kulturni program Sajma šljiva.
Takmičenje je u Osečini održavano još pre više od decenije, a 2013. godine, na devetom Sajmu, u njemu je učestvovalo 13 takmičara.
ZDRAVICA SE NE ČITA – ONA SE GOVORI
Zdravica ima jednu važnu osobinu: ona je namenjena živom susretu sa ljudima.
Zdravičar ne stoji samo pred tekstom. On stoji pred domaćinom, gostima i publikom. Zato se u dobroj zdravici prepliću reč, glas, pokret, pogled i trenutak.
I zato jedna ista zdravica, izgovorena dva puta, nikada nije sasvim ista.
OD PREDAKA DO DECE
Nematerijalno kulturno nasleđe postoji samo ako se prenosi.
Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije upravo zato „živo nasleđe“ vezuje za zajednice koje ga prepoznaju kao deo sopstvenog identiteta i prenose ga sa generacije na generaciju.
Kada danas u Osečini mladi i stari govore zdravice, oni zato ne čuvaju samo reči svojih predaka. Oni ih ponovo oživljavaju.
ZDRAVICA I ŠLJIVA – LEP ZAVRŠETAK
A možda se najbolje vidi koliko je zdravica živa upravo u Osečini.
Ovde se u njoj ne pominju samo zdravlje i sreća. U njoj su šljivik, rakija, zemlja, domaćin, majka, deca, predak i zavičaj.
Zato zdravičar, podižući čašu, zapravo podiže i čitav jedan kraj pred ljudima – da ga vide, čuju i zapamte.
I možda je upravo zato zdravica preživela vekove: zato što uvek ima kome da se nazdravi i nešto čemu se čovek nada.
Iz serijala „Ljudi pored nas“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Osečina. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
