Здравица није само лепа реч изговорена за свечаном трпезом. Она је народна молитва, сећање на претке и начин да се сачувају речи и обичаји једног краја.
У Осечини, на Сајму шљива, здравице и данас живе. Драгица Јанковић и Марјана Малешевић пишу их, говоре и чувају од заборава, а у њиховим речима остају шљива, вино, село, жена, вера и Подгорина. Оне су доказ да нематеријално културно наслеђе није само оно што смо наследили, већ и оно што смо спремни да пренесемо даље. И нису једине које у овом крају које пишу и гворе обредне песме негујући тако најстарији облик народног песништва.
Нека победи најбољи на здравицама, да си жива и здрава, Марјана – кажу док наздрављају шљивовицом из Подгорине којој ипосвећују своеј здравице. Драгица и Марјана су већ победнице. Пре свега јер су се охрабриле да пишу и говоре здравице, али и обавезале да чувају нематеријално културно наслеђе Србије.
-Сањај Србине данас најави плодове плаве и здраве. Милинкушу, братову девојку, округлицу, дечију успаванку, пожегачу, мајку ратницу – прича своју здравицу Драгица док одјекује Подгорина
Усменим народним изразом баштине традицију и вредности овог краја.
-Да искажем оно што сам ја и оно где сам ја расла. Гајила сам се у селу, била сам у шљивику, купила шљиве, гледала како се пече ракија, гледала сам како се спрема пекмез, и сама сам учествовала у свим тим породичним радовима око шљиве, која је наша хранитељка, и знала сам да не смем одустати – објашњава Драгица.
Није лако писати, али ни говорити пред публиком. Међутим, њима то није препрека.
-Писање иде са душом. Једноставно, када дође тај момент, запишем и то је то. Буквално никаква припрема не постоји пре тога – каже Маријана
Рођене на падинама Влашића и Бојчице окружене зеленим пашњацима и ливадама, одгајане међу шљивама, баш ту проналазе инспирацију за стварање.
-Ја описујем место из ког сам, Горњег Црниљева, и онда ми то буде инспирација. Ти шљивици мога оца су ми управо инспирација да пишем здравице. Иначе сам шљиве купила и даље купим, правим пекмез, помагала сам тати да печемо ракију и даље то радим – објашњава Маријан како настаје здравице.
У паузама пишу и говоре, славећи благо Подгорине.
-Са нама, шљиво, од давнина, крошња твоја стоји као планина, а жиле своје далеко шириш, брата са братом ракијом мириш. Родна нам буди и шири гране, да те славимо баш као и лане. Живели! – то је здравица која је пдосила победе и добијала аплаузе.
Драгица посвећује здравице вину, шљиви, жени на селу, поносећи се својим пореклом.
-Ја сам схватила да то што ја пишем није моје, ја сам само посредник онога што кроз мене тече од мојих предака, од више силе, и дан-данас уживам да пишем здравицу, да помогнем другоме, да позовем другога да дође, да негујемо традицију, да помињемо те наше претке кроз реч. Реч је велика снага. Ако је изговорена из срца, из душе, она може да покрене јако лепе промене, да покрене човека да живи, да покрене човека на радост – прича ова жена која сакупља лековто биљ и живи у духу са природом.
Управо ту радост осећа док пише и говори, а у њеним речима осећају се снага и моћ.
-Са часом добрим и миром Божијим, наздрављам пожегачи, мајци ратника, округлици, дечијој успаванци, Милинкуши, братовој девојци. Живели! – прича Драгица своју здрвицу ослобођена треме.
Да би сачували културно наслеђе, у Осечини сваке године током Сајма шљива организују и такмичење здравичара.
-Ново нек никне Србина семе, најесен младе, засаде, калеме, даће Бог ракије љуте и меке, у кући свакој бепче да кмекне. Ти, Свети Илија, добар нам буди, пусти да народ шљиву ускупи, где како види, свима да роди, ајд да се прекрстимо, Боже, помози- део је здравице са једног од такмишења у Осечини.
Народну молитву такмичари говоре пред публиком, чувајући је тако од заборава.
-Кад се добро добром нада, и мир душом тад завлада благослови тад се нижу, добре вести дому стижу да година буде боља, да те прати добра воља да тамјаном замирише, да од рода све се њише, да се младо воће сади, да се ради, да се гради нека живи шљива – једна од строфа учесника.
Овај усмени облик народног стваралаштва у крају познатом по краљици воћа има посебан значај, па су здравице често посвећене управо шљиви.
-Свако ко те јео, нек буде весео, ко ракију пио, увек срећан био. Ти си дрво радости, детињства и младости, по твојим смо хладом сладили се сладом.
Шљиво Осечанко, дечија радованко- део здравице псоевећене шљиви.
Уз поређења и упечатљиве лирске слике, здравица и данас живи у крају који је прославила шљива.
-У воћњаку и њиви родило, и све вам се плодило, све вам било здраво и живо, краљице плава подгорска шљиво – један од учесбика гвори своју здравицу.
А када се традиција преноси са човека на човека, она престаје да буде само успомена и постаје живо наслеђе Србије. Враћа нас коренима, приближава младима и води пут светосавља, увек уз исту жељу да оно што смо наследили сачувамо и предамо онима који долазе после нас.
– Најбитнији је тај осећај да ти делиш оно што си ти и ко си ти. И кад човек ради оно што је део њега и оно што он живи и чему тежи, онда се отварају разне неке радости, разне неке стазе које ни сањала нисам да постоје – објашљава Драгица Јанковић
И све се завршава поздравом који у себи носи и традицију и припадност овом крају: Помаже Бог, Подгорино!
ЗДРАВИЦА – ЖИВО НАСЛЕЂЕ
Здравица није само свечани говор уз чашу. Она је део народне обичајне праксе и усмене традиције која се у различитим облицима сачувала широм Србије. Изговара се на славама, свадбама, крштењима, празницима и другим важним породичним и друштвеним окупљањима.
Здравичар домаћину, слављенику и гостима упућује жеље за здрављем, срећом, напретком и благостањем. Уз подизање чаше, реч тако постаје део обреда.
ЗДРАВИЧЕ У НАЦИОНАЛНОМ РЕГИСТРУ
Колико су здравице важне за српску културу говори и чињеница да су 2018. године уписане у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Уписане су као „здравице, почашнице, наздравице“, а њихови носиоци су заједнице и појединци који их и данас говоре, преносе и прилагођавају новим приликама.
То значи да здравица није само сећање на оно што је било. Она је живо наслеђе – оно које постоји само док има ко да га говори.
ШТА ЈЕ ЗДРАВИЧАР?
Није свако ко подигне чашу и наздрави – здравичар.
Добар здравичар мора да уме да говори пред људима, да познаје обичаје и симболе, али и да буде вешт у импровизацији. Управо Национални регистар наглашава да извођење здравице захтева реторичке и драмске способности.
Зато здравица није само текст. Она је начин казивања, глас, покрет, мера и тренутак.
ОД СЛАВЕ ДО САЈМА ШЉИВА
Некада се здравица најчешће чула за породичном трпезом – на слави, свадби, крштењу или празнику.
Данас је можемо чути и на јавним окупљањима, културним манифестацијама и такмичењима.
У Осечини је здравица добила своје место у програму Сајма шљива, где се говорење здравица негује као део културног програма и усменог беседништва.
ЗАШТО БАШ У ОСЕЧИНИ?
У крају у коме је шљива више од воћа – она је део начина живота – здравица природно проналази своју тему.
У њој се сусрећу оно што Подгорина јесте и оно чему се њени људи надају: родна година, добро здравље, кућа пуна деце, рад, напредак, земља и шљива.
Зато су и здравице које се говоре у Осечини често посвећене управо краљици воћа.
ТАКМИЧЕЊЕ КОЈЕ ЧУВА РЕЧ
Такмичење здравичара у Осечини није настало само да би се изабрао најбољи говорник.
Његова суштина је у чувању једног облика народног стваралаштва. Према подацима организатора, такмичење има циљ да чува, негује и подстиче усмено беседништво и обогати културни програм Сајма шљива.
Такмичење је у Осечини одржавано још пре више од деценије, а 2013. године, на деветом Сајму, у њему је учествовало 13 такмичара.
ЗДРАВИЦА СЕ НЕ ЧИТА – ОНА СЕ ГОВОРИ
Здравица има једну важну особину: она је намењена живом сусрету са људима.
Здравичар не стоји само пред текстом. Он стоји пред домаћином, гостима и публиком. Зато се у доброј здравици преплићу реч, глас, покрет, поглед и тренутак.
И зато једна иста здравица, изговорена два пута, никада није сасвим иста.
ОД ПРЕДАКА ДО ДЕЦЕ
Нематеријално културно наслеђе постоји само ако се преноси.
Центар за нематеријално културно наслеђе Србије управо зато „живо наслеђе“ везује за заједнице које га препознају као део сопственог идентитета и преносе га са генерације на генерацију.
Када данас у Осечини млади и стари говоре здравице, они зато не чувају само речи својих предака. Они их поново оживљавају.
ЗДРАВИЦА И ШЉИВА – ЛЕП ЗАВРШЕТАК
А можда се најбоље види колико је здравица жива управо у Осечини.
Овде се у њој не помињу само здравље и срећа. У њој су шљивик, ракија, земља, домаћин, мајка, деца, предак и завичај.
Зато здравичар, подижући чашу, заправо подиже и читав један крај пред људима – да га виде, чују и запамте.
И можда је управо зато здравица преживела векове: зато што увек има коме да се наздрави и нешто чему се човек нада.
Из серијала „Људи поред нас“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
