Када је Рускиња Влада Анатољевна Ревоненко, у својој земљи познати циркуски тренер и судија у коњичком спорту, пре четири године стигла у село Кленак код Шапца, чудили су се мештани, а и сам Перица Вудраковић због код је прешла овај пут. Брзо се прилагодила на Србију, али за потпун склад недостајао јој је циркус у ком је провела цео живот. Зато је одлучила да циркус доведе у своје село!
Прво је стигао Пилигрим, прелепи коњ са којим се Влада дружи тринаест година. Баш толико је и стар. Са њим ради од детињства, па данас на сцени изводе плес, трче у ритму музике, а на крају заједно са власницом Пилигрим се поклони публици и пољуби Владу у образ. Прешао је пут дуг, преко 2.500 километара из Сочија до Шапца, да би поново био са својом господарицом и пријатељицом за цео живот.
– Коњ је путовао две недеље и много се намучио, смршао, није могао без мене да буде и један дан. Током путовања се чак и разболео, али сада је добро – присећа се она и додаје да је током емотивног сусрета било и смеха и суза.
Пилигрим је сада спреман за српске гледаоце. Цео живот је провео у циркусу широм Русије. Обожава да наступа, а својим галопом у ритму музике осваја гледаоце. Његов и Владин плес права је уметничка игра од које застаје дах.
Поред Пилигрима, за гледаоце је спремна и весела дружина необичних паса, које је ова спретна и ведра жена, у Русији познати тренер и признати судија у коњичком спорту, довела из своје земље у Србију.
– Ту је краљевска пудлица Жужа, јазавичар Вито, чивава Тифани и Брена која има посебну причу. Све ове животиње су дуго са мном. Није био лак пут довести их у Србију, али ја једноставно без њих нисам могла – прича.
Пудла Жужа на сцени плеше са Владом већ 13 година и то је најстарији пас. Још је спретнија када јој помаже Вито. Док он гура обруч, Жужа се кроз њега провлачи. Чивава Тифани је права атракција за гледаоце. Вози све сто има точкове, и бицикл и тротинет.
И на крају долазимо до Брене. То је српски пас ког тренира од 2020. године, баш када је она због љубави дошла у Србију. Тачније, у село Кленак недалеко од Шапца. А то је прича налик љубавном роману.
– Ја сам тог дана са својим друштвом седео у кафићу у Шапцу, када се у разговор умешала жена која је седела за суседним столом. Сећам се да ме питала да ли сам ожењен. Кад сам рекао да нисам, она је одговорила да има другарицу за мене. Ту смо на крају вечери разменили телефоне и ја сам за тај догађај потпуно заборавио. После три месеца, док сам листао именик у телефону, искочило ми је њено име и ја сам се сетио одакле је знам. Решио сам да јој пошаљем поруку и питам за другарицу. Она ми је следећег дана одговорила да ће сад да нас споји преко Фејсбука – присећа се Перица који и данас верује да је судбина умешала своје прсте.
Тако је кренула комуникација, а онда и први позив.
– Она мене зове, а ја не знам руски. Ни она није знала српски, али смо се споразумели, не знам ни ја како. Она прича на свом језику, а ја на мом, али смо разумели једно друго – прича Перица.
Језик није био препрека, а ни даљина, па је Влада одлучила да дође у Србију и упозна Перу.
Он је сачекао на аеродрому, заједно са својим пријатељима и Рускињом Наталијом која је и спојила овај пар.
– Ми чекамо да она изађе, а ја, пошто не знам како изгледа, јер сам је видео само на сликама, гледам да негде не промакне. У једном тренутку видим да носи торбу и помислим: „То је она, сигурно”. А ови моји пријатељи је нису видели све док их нисам питао да ми потврде да је она. Она иде, али кад ме је видела, она је потрчала према мени као да ме зна сто година. Онда ме загрлила и тако јако стегла, да сам се ја потпуно изгубио. Једноставно, изгледало ми је као да се знамо сто година – препричава Пера.
Љубав је победила, па су данас срећан пар. Живе у селу Кленак, недалеко од Шапца, где је Влада донела дух Русије у свој нови дом.
– Лепо ми је овде. Седим на дворишту, гледам у цркву. Све ми се свиђа – прича.
Са свекрвом се добро слаже, и ту се види разумевање.
– Први пут кад је дошла ја нисам ништа разумела шта прича. Сад је научила српски, па се добро споразумевамо. Зове ме мама, а ја растем кад ми се тако обрати. Овде то слабо вичу тако. Ја имам још једну снаху која ме не зове мама. Додуше, у почетку ме звала, а сад више не – прича Милева.
За потпун склад недостајале су јој само њене животиње. Зато је одлучила да их доведе из Русије. Био је то тежак подухват који је трајао пуних 12 дана, али је вредело чекати.
Данас Влада, власница титуле жене године Сочија за 2021, покушава у Србији да оживи циркус и научи друге тој вештини. Машта да набави голубове и папагаје и умножи број животиња које само чине радост у њеном животу и животима људи око ње.
